Pošto su se složili da će njihov odnos bitno oblikovati svet ovog veka, Amerika i Kina su ovih dana pojačali međusobne nesloge pa i međunarodne strepnje. Dok se od njih očekuju potezi kojima bi stabilizovali sada uskomešane globalne ekonomske odnose, one su zapale u međusobne optužbe da političkim potezima podrivaju stabilnost – jedna drugoj, a i ostalima.

Zađevice su opet dogurale do kursne liste, koja se potvrđuje kao hronična, specifična, linija fronta, s postrojavanjem različitih interesa, principa, računica. Kalkulacije se iznova ispostavljaju kao najkraći put između kooperacije i konfrontacije, u oba smera.

Najparadoksalnije, na prvi pogled, deluje okolnost da se Vašington i Peking uzajamno okrivljuju da svoju stratešku snagu i materijalnu vajdu nastoje da povećaju potcenjenošću sopstvenih valuta. Amerikanci traže da ojača juan da bi povećali izvoz i smanjili svoj ogromni trgovinski deficit (prošle godine, po njihovim podacima koje druga strana osporava, bio je 268 milijardi dolara), a Kinezima bi odgovarao snažniji dolar (pošto drže obveznice duga SAD u vrednosti od oko 890 milijardi „baka”).

U klinču su se našli i lideri. Šef Bele kuće Barak Obama je zatražio da juan bude „više prilagođen tržišnom kursu” što je na drugoj strani zazvučalo kao svojevremena „žaoka” njegovog ministra finansija da Peking „manipuliše” svojom monetom zarad sopstvenog ćara a na štetu i SAD i celog sveta. Kineski premijer Ven Đijabao je uzvratio, kako je preneo pekinški „Čajna dejli”, da vrednost juana nije nerealno niska, i da je stabilnošću bitno doprinela olakšavanju situacije u globalnoj ekonomiji. Kao akte „protekcionizma” osudio je postupke zemalja (pre svega SAD) koje u cilju povećavanja izvoza obaraju kurseve svojih valuta dok od Kine traže da revalvira juan.

Za dramu je dovoljno već ovoliko, ali je ona veća. Amerika i Evropa traže da Kina promenom kursa valute i drugim angažmanima „pokaže veću odgovornost na internacionalnoj sceni”, na šta ona odgovara da se takvog angažmana „ne odriče” ali da je osnovni cilj njene diplomatije „očuvanje nacionalnih interesa kao što su suverenitet i teritorijalni integritet”, što je stav „koji neće promeniti bez obzira da li je jaka ili ne”.

Posredno je time ponovila primedbe Vašingtonu da je, ugovorenim isporukama skupocenog oružja Tajvanu (koji u Pekingu važi za „pobunjenu provinciju”) i susretom Obame s tibetanskim duhovnim vođom, osporio njene navedene osnovne ciljeve, pa da će se to odraziti i u kursnoj listi, koja „neće trpeti strane uticaje”. Amerikancima je stalo, pak, da pokažu da i oni imaju načina da se za svoje neuslišene prioritete bore po metodu „naokolo bliže”.

Čarke su pojedine analitičare nagnale na slutnju da sadašnja prepucavanja podsećaju na situaciju pred Prvi svetski rat. Drugima se čini da smo na pragu novog hladnog rata. Treći smatraju da je stanje bez presedana i da svet ulazi u neizvesnost čiji će ishod pogoditi samo oni koji budu tipovali s „bezbroj kombinacija”.

Trenutno, mahom se slažu poznavaoci, moć Amerike je manja a Kine veća nego što je bila. Sve je bliži, pretpostavlja se, derbi 21. veka koji treba da odluči ko će, i kakvim sistemom, globalno da prevlada.

Zanimljivo je, pri tom, da se Kina odrekla komunističkih dogmi prošlog veka zarad uspeha u kapitalističkoj globalizaciji, iako je KP zadržala monopol vlasti, a da američka opozicija spočitava Obami da primenjuje „socijalističke mere evropskog tipa, pod izgovorom da su neophodne za održavanje kapitalizma”. Dok, stešnjeni između te dve „egzibicije” stenju. Među njima i Evropa, koja može da zaključi da novi derbi, koji se sa Atlantskog preselio na Tihi okean, teži da ostvari ono što ona već ima, na način koji bi nju doveo u iznudicu da se odrekne mnogih svojih dostignuća, zvanih „država blagostanja”.

Drugim rečima osnovno je pitanje: može li svet da produži s reformama u pravcu ujednačavanja i dosad neisprobanih modela koegzistencije i kooperacije, ili mu predstoje nove sorte već isprobane konfrontacije? Za optimizam su potrebne bar dve stvari. Prvo, da kalkulacije glavnima garantuju da će svi biti na dobitku. Drugo, da se bar nekoliko sporednih uvrsti u krug glavnih aktera.

Takva formula odavno nije primenjivana. Pogotovu ne na kursnoj listi, koja se sada, usred potrebe da odslika (novu) realnost, ispoljava kao „nerealna”…