Од нашег сталног дописника
Вашингтон, фебруара – На првим странама и у ударним терминима су и даље политика и Обама, али свакодневни информативни коктел који овдашњи медији сервирају нацији има и друге састојке. Следе три примера који су прошле недеље држали (и помало голицали) пажњу.

УБИСТВО СА ПРЕДУМИШЉАЈЕМ: Публика је већ била на својим местима очекујући уобичајену забаву са оркама, „китовима убицама” (који су уствари џиновски делфини) у аква парку „Морски свет” у Орланду, на Флориди. Али представа је трајала кратко – и памтиће је док су живи.

Почела је мимо сценарија: Дон Бреншо (40) тренер ових створења, тек је закорачила у огромни базен-акваријум, кад ју је „Тили”, највећи од тих китова, зграбнио за косу и одвукао у дубину. После неколико дугих минута на површину је испливало њено беживотно тело, удављено и изломљено.

Ово се збило у среду – и подстакло дебату како о узроцима ове трагедије, тако и о зверима забављачима. И о томе треба ли убици, киту тешком пет тона, одмах пресудити (поготово што му се приписују још две сличне несреће), или га само вратити тамо одакле је још 1983. ухваћен – у бескрајно плаветнило Атлантика.

Овде није реткост да су кућни љубимци и забављачи шимпанзе, алигатори, питони, па чак и пантери, којима изненада проради инстинкт па се устреме на своје власнике или тренере, после чега буду хитно ликвиддирани. Али велики моркси сисари су нешто друго, аргументује се ових дана. Интелигентна, премда у бити дивља стоврења која су принуђена да живе у простору који им је природан као кад би човек живео у кади. И да за храну изводе трикове који им нису својствени у природи.

Али поједини морски биолози сматрају и да је орка је исувише интелигентна да би напала инстинктивно, што значи да је ово било „убиство са предумишљајем”. Други пак сматрају да је кит само хтео да се поигра – на свој начин.

Како год било, смртна пресуда је мало вероватна, између осталог и што је „Тили” главна атракција овог аква парка, отац 13 потомака и што ће после овога бити још већа атракција. Парк је иначе приватно предузеће које постоји – ради профита.

У КРЕВЕТУ СА СУДИЈОМ: Пажњу је пленила још једна прича о неизвршеној смртној пресуди, али са несвакидашњим обртом.

Извесни Чарлс Худ је наиме већ 20 година у „ћелији смрти” једног затвора у Тексасу, чекајући на погубљење због убиства брачног пара у чијој је кући живео.

Извршење казне је међутим одлагано жалбама његових адвоката и њиховим настојањима да докажу како суђење није било фер, јер су тужилац и судија у Худовом процецу били „у сукобу интереса” – у ванбрачној љубавној вези.

Тужилац Томас Конел и суткиња Верла Холанд су то признали још 2008, бранивши се да је њихова афера била кратка и да је завршена три године пре поменутог суђења. Апелацини суд је зато прошлог септембра одбио захтев за ново суђење, али је случај потом доспео до Врховног суда, у жалби коју је својим потписима подупрло десетак бивших судија и стручњака за правну етику.

Врхована судска инстанца предмет још није узела у разматрање, и по свој прилици ставиће га ад-акта, јер је прошле недеље жалбени суд Тексаса ипак закључио да није било у реду што су тужилац и судија били заједно у кревету . Није додуше то тако формулисао, већ је увио у обланду да „порота није имала све информације битне за случај”.

Чарлс Худ је тако напустио ћелију смрти, а да ли ће успети да пред тужиоцем и судијом који нису у љубави докаже да је невин – видеће се.

НАГА УМЕТНОСТ: Уметничка сцена Њујорка је позната по својим екстраваганцијама, а најновија је поставила деликатно питање где је граница између уметничке визије – и елементарне пристојности.

Елем, у излогу једне галерију и Гринвич вилиџу већ неколико дана је – једна лепа нага жена.

Она је испред једне окачене мреже начињене од разичитих предмета , укључујући ту и ајкулине зубе, бројанице, и глинене луле. То, према замисли уметнице по имену Меган Хенфорд, у контексту нагог женског тела, показује „повезаност енергија”.

Пролазници који застајкују, мајке које окрећу главу своје деце на другу страну, и полицијске патроле које само успоравају пред овим призором, али не интервенишу, не виде ништа друго осим једног у суштини еротског и са становишта јавног морала недоличног призора. А то што полиција не интевенише, како у текту у”Њујорк тајмсу” каже један саговорник – само је доказ „да чак и полицајци радо зуре у нага тела”.