Нико у неизвесним околностима, кад банке постављају услове а политичари их извршавају, не може да рачуна на политички профит, али истраживања говоре да су Французи данас знатно наклоњенији лидерки Националног фронта Марин ле Пен него што су били пре неколико месеци.

Мало више од годину дана пошто је на челном месту десничарске странке заменила свог оца Жан-Мари ле Пена, плавокоса и елегантна Ле Пенова (43) успела је својом пријатном појавом, мирним наступима и љубазним опхођењем да са Националног фронта избрише етикету екстремизма. Иако поједини аналитичари упозоравају да је то само нови срачунати имиџ екстремне француске деснице, Марин ле Пен је кренула у кампању за председничке изборе, без очеве сенке над главом.

Није могла да изабере бољи тренутак, од овог, када је њујоршка агенција „Стандард и Пурс” снизила француски кредитни рејтинг. Премда је „Мудиз” два дана касније потврдио ААА рејтинг, уз напомену да ће одликашки статус бити преиспитан у току године, вероватно пред саме изборе, шансе актуелног председника Николе Саркозија да у мају освоји други мандат знатно су пољуљане.

Парадоксално, рејтинг није много порастао ни досадашњем фавориту социјалисти Франсоа Оланду, који још увек према испитивању јавног мњења за неколико процената предњачи над Саркозијем. Ако криза и њено нерешавање у следећем месецу, два буде љуљала имиџ француског председника, а Оланд настави да се држи по страни, не нудећи никакву новину, ето шансе за Марин ле Пен да постане прва жена на челу Француске.

Док Оланд критикује Саркозија, остаје при тековини социјалиста о 35-часовној радној недељи, Ле Пенова нуди драстично другачији пут. Она обећава да ће укидањем евра, повратком на франак, решити дужнички проблем, и „повратити економски суверенитет Француске”. Под њеним вођством Француска ће увести нове оштрије мере како би спречила исламску имиграцију.

„Евро ће за неколико месеци бити само одељак у историјским књигама”, поручила је пре неки дан приликом отварања своје председничке кампање.

Али њен главни циљ јесте да Национални фронт представи као једну од главних, а не маргинализованих екстремних странака. Она за сада успешно излази из тематског теснаца: Национални фронт био је у време њеног оца опседнут борбом против таласа имиграције и очувањем националног идентитета Француске, док данас подстиче „економски национализам”, сваљујући кривицу за многе невоље на евро.

Незапосленост је за француске прилике недопустиво висока, држава трошкари као да вади из туђег џепа, имиграциона политика је права бесмислица, све то говори кандидаткиња за председницу Француске. Привлачи ширу масу тако што обећава да ће плате сиромашнијих радника бити повећане за еквивалент од 200 евра, парама које се добију од таксе на увоз од три одсто. Државна банка ће годишње штампати суму од сто милијарди евра у францима. Није се осврнула на ризике од девалвације или инфлације, услед штампања пара.

Даје пикантне примере, пријемчиве за огорчене Французе који су увек држали до својих националних симбола. Чуди се зашто је „Катар купио париски фудбалски клуб Сен Жермен ”, оптужује престоницу да води двоструку игру када подржава исламске групе.

Три месеца пред француске председничке изборе, од чијег исхода ће зависити и шири европски смер, социјалиста Франсоа Оланд води са 27 одсто, док Саркози и Марин ле Пен имају 23,5 и 21,5 одсто подршке.

Ле Пенова међутим тврди да „нема разлике између ње и актуелног председника” ако се у обзир узме могућност статистичке грешке од два одсто. Друга анкета показује да се 31 одсто од неопредељених Француза слаже са ставовима Националног фронта, за разлику од 22 процента оних који су пре годину дана прихватали мишљење Жан-Мари ле Пена.

Француска је још 2002. научила да не потцењује ризик од екстремне деснице. Тада је Жан-Мари ле Пен избацио из првог круга кандидата социјалисту, па су се и левичари и центристи ујединили и у другом кругу поново изабрали Жака Ширака.

Овога пута заобљени Национални фронт могао би да у кризи без преседана заведе још већи број Француза. Зато уводник у „Монду” ових дана оцењује да је економски програм Марин ле Пен нереалан, али да је опасност од њеног доласка на чело државе реална.