У Белорусији ништа ново – оцена је недељних председничких избора у бившој совјетској републици, према којима је, како се и предвиђало, победио досадашњи шеф државе Александар Лукашенко. Оно што није као у ранијим случајевима јесте чињеница да су изборни резултати, и на западу и на истоку Европе, примљени са приличном хладнокрвношћу.

Према незваничним бројевима које је саопштила Централна изборна комисија, Лукашенко је на недељном гласању освојио 79,76 одсто гласова и просто самлео противкандидате. Најближи конкурент Андреј Саников обезбедио је наклоност је тек 2,56 одсто бирача. Боље од свих поражених опозиционих кандидата прошла је чак и опција – „Против свих” – за коју се изјаснило 6,47 грађана са правом гласа.

Покушај неколико стотина припадника опозиције да протестима испред здања владе покажу како Белорусија не мисли онако како казују бројеви, завршен је масовном тучом са полицијом и привођењем 640 демонстраната, међу којима и седморице претендената на председнички положај... „У Белорусији неће бити револуције и криминализације. Ово су варваризам и деструкција”, прокоментарисао је дешавања испред ЦИК-а Лукашенко.

Представници ОЕБС-а који су контролисали белоруске изборе, такође, сматрају да није све прошло како треба. По њима, Белорусија треба „још да пређе велики пут” пре него што избори у тој земљи буду оцењени као слободни. Овде истичу и да је током дана гласање оцењено углавном позитивно, али да се процес „значајно погоршао” у тренутку када је дошло до пребројавања гласова.

„Ови избори нису омогућили нови почетак Белорусији који јој је био потребан”, навео је шеф мисије посматрача ОЕБС-а Тони Лојд у саопштењу.

Уз то, уочи гласања Лукашенко је у знатној мери био присутнији у медијима од свих осталих кандидата заједно. Уз старог-новоизабраног председника била је цела државна машинерија, па чак и финансије, на шта опозиционари нису могли да утичу. Ипак, свака прича овог типа, након обављеног гласања, мало кога може да узбуди.

Према оценама западних медија, међутим, изборни поступак протекао је без видљивих нарушења правила. Уосталом, како наводе страни извештачи, Батка (како Белоруси одмила зову свог председника) није ни морао много да се уплиће у преваре. „Земљаци му довољно верују и задовољни су његовим вођењем државе”, пренео је италијански лист „Коријере дела сера”.

 „Земља смештена између ЕУ и Русије, као да живи неки свој, ванвременски живот. Већина привреде је под контролом власти, као и грађани – од рођења, до смрти”, наводе медији. Ипак, не пропуштају да додају како је такав живот могућ, пре свега, захваљујући помоћи комшија. Прво Русије, потом и оних са запада, којима је Белорусија и те како важна карика у ланцу снабдевања енергентима са истока континента. Поменимо податак да Русија само у енергетском пословању са Белорусијом рачуна на губитак од око пет милијарди долара. У московском Кремљу ваљда знају шта раде...

Оно што се по ко зна који пут показало као тачно (Лукашенко је до сада на власти провео 16 година) јесте то да „утерати демократију у Белорусију”, једноставно, није могуће. Наметање власти путем „обојених револуција” као у Грузији, Украјини, Киргизији... показало је сву јаловост таквог концепта промене политичких система у бившим совјетским републикама. Објективно, све је свођено на замену једне ауторитарне власти другом, једнако ауторитарном, која би атрибут демократичности добила само стога што је подржана од стране Запада. Недостатак функционалних демократских институција није могао бити превазиђен једноставним избором новог политичара који не размишља као дотадашњи владар.

Европа ће, очигледно, морати да појача дијалог са Минском, сматра аналитичар немачког „Фокуса”. У том смислу повољно је примљено сазнање да је и Лукашенку стало да буде прихватљивији за Запад. Али Батка зна да му је судбина ипак везана за Москву. У том смислу у прилог му свакако иде све озбиљнија сарадња главних мотора ЕУ (Немачке, Француске, Италије...) са Русијом. Уколико очува способност вештог маневристе могао би да рачуна на још четири године мирног председниковања.

Можда је управо то период у којем би белоруска опозиција могла свој домаћи задатак да одради мало боље. Наиме, расипање гласова на чак девет председничких кандидата из ових редова, као на недељним изборима, испоставило се као – најбољи поклон Лукашенку.