Марш милиона руши Мубарака

Од нашег специјалног извештача

Каиро – Оволика, до јуче огорчена, а сада раздрагана разнолика маса није у Каиру виђена од прошлог уторка када су демонстранти по Египту први пут јавно затражили одлазак председника Хоснија Мубарака.

Уверени да је промена надохват руке, ако не данас оно веома брзо, више од милион људи окупило се на тргу Тахрир, оку циклона против Мубаракове аутократске власти који орканском снагом дува читавом земљом.

Опозиција је позвала на Марш милиона, али одзив је далеко надмашио сва очекивања потврђујући колико се међу људима свих социјалних група, младих и старих, богатих и сиромашних, сакупило гнева против председника који им је три деценије давао мир и стабилност, али не и слободе и бољи живот.

Железничке везе према Каиру биле су прекинуте, као и летови националне авиокомпаније, али масовне демонстрације одржане су у свим већим градовима широм земље. Стотине хиљада људи у Александрији, 250.000 по Синају, десетине хиљада по Суецу. Марш је пропраћен позивом на генерални штрајк све док се 82-годишњи председник не повуче, али тешко да ће неко то овде уопште приметити: Египат је већ данима потпуно паралисан. Сем протеста, све остало је замрло.

Демонстранти, који су у протеклим данима незабележеног масовног беса показали да се не плаше полицијског часа, ловаца ратног ваздухопловства и хеликоптера који су слати да их заплаше, тенкова и борних кола постројених свуда око њих, у уторак и нису морали да страхују.

Војни врх је но пре тога потврдио да су захтеви незадовољника „легитимни” и да војска неће пуцати чак и уколико добије такво наређење. Да ли је одлука донета уз сагласност шефа државе или без ње, остаје нејасно.

Армија, традиционални брокер националне политике још од времена обарања монархије и доласка Гамала Абдела Насера на власт 1952, укинула је тако дубоко потискивани страх да би могло да дође до крвавог расплета најтеже кризе Мубараковог режима.

Традиција је потврђена: армија никада у овој земљи није употребила силу против народа. Није хтела ни сада, па је – психолошки растерећен дилеме шта ће војска урадити – Марш милиона својом масовношћу и снагом исказане енергије потврдио да се протест, невиђен у новијој историји Египта, претвара у покрет који мења земљу и читав Блиски исток.

„Доле Мубарак”, „Халас”, Доста, најчешће је узвикиван поклич демонстраната које су надгледали војни хеликоптери. Атмосфера је готово свечарска. Масовни осећај раздраганости и уверења да се приближавају промене. Очеви су на Тахрир довели своју децу. Утисак је да спонтаност полако поприма облике организованости. Цивили, вероватно активисти опозиционих партија, са тенкова постављених на Тахриру и око њега траже од свакога да покаже личну карту.

Армија, која је одговорна за безбедност, претреса, војска и демонстранти успоставили су готово пријатељске односе. На тротоар су побацане заплењене мотке. Промичу људи носећи залихе хлеба и воде.

После три деценије наметнуте ћутње свако жели нешто да каже чим види ТВ камеру или репортера са блоком у руци. Нема устезања.

„Краљица Хатсепшут владала је (старим Египтом) 22 године, Мубарак 30. Халас. Народ неће стати, али он то не разуме. Он је глуп”, узбуђеним гласом прича Маха Мохамад, 28-годишња менаџерка мас-медија.

Какав драматичан обрт. Судбина 80 милиона Египћана је до прошле недеље зависила искључиво од једног човека. Судбина раиса сада је у њиховим рукама.

Иако су овде у уторак одржане и манифестације подршке Мубараку, знатно мање од оних на Тахриру, опозиција тврди да је раис већ изгубио легитимитет и председнику даје рок до петка да се повуче. Мохамед ел Барадеј, дугогодишњи шеф Агенције УН за атомску енергију, чија позиција лидера демократског реформатора упадљиво јача откако се пре пет дана вратио у домовину, понавља да Мубарак мора да иде, али обећава да би његов одлазак са власти требало да буде безбедан и да му после свега не би требало судити.

Многи демонстранти не показују такву благонаклоност. Читам паролу: „Мубарак мора да буде ухапшен”.

Још се не зна који ће бити наредни Мубараков потез, али снаге реда већ су поставиле бодљикаву жицу око једне од његове две каирске резиденције, у Маср ел Гедиди на истоку града.

У општој ерупцији незадовољства сви знају шта неће, кога неће, али већ почињу да се разликују у томе шта хоће: либералну демократију или исламску државу.

„Ово је револуција, ово је прилика да коначно постанемо демократска држава. Ово је прилика за Барадеја”, срећан је да ми каже Ахмед Салех, 32-годишњи докторанд права Универзитета у Торонту, који се пре осам месеци вратио у Каиро да би помогао Барадејеву кампању.

„Ово је Мубараков крај. Мора да иде, али не Барадеј, не Барадеј”, укључује се 24-годишња медицинска сестра Ранија Бакри поправљајући бордо хиџаб, исламски повез на лицу.

„Ислам је решење”, виче ми у лице зајапурени младић понављајући слоган Муслиманске браће, ненасилне исламске странке, најбоље организоване политичке снаге у земљи.

Ако су први дани протеста протекли у претежно секуларном амбијенту и веровању у политичку либерализацију, сада се све чешће чује „Алаху акбар” – Бог је велики. Примећујем многа лица са „молитвеним жуљем” – потамнелом кожом на челу којом поносно показују колико редовно и енергично клањају пет пута дневно.

Ако се Египат удаљава од репресивне диктатуре, у ком правцу онда иде: ка либералној демократији, како прижељкује овдашња интелектуална секуларна елита и Запад, или исламизираној држави која би лако добила подршку неписмених фелахина, сељака, из делте Нила или армије незапослене младости?

Први су политички писмени верујући да ће они други учити од њих. У земљи у којој је трећина људи буквално неписмена, други су већина. И питање је од кога желе да уче.

Можда и зато не деле сви ентузијазам промене са каирске улице. Зазиру да ће обаљеним персоналним променама, новим обећањима и позивом на политички дијалог са још неорганизованом опозицијом режим успети да сачува власт и поново избегне озбиљне реформе друштва које демонстранти траже.

Да ли ће то бити са Мубараком или без њега, то је сада важно само све изолованијем председнику.

„Оно што он нуди је лечење тумора аспирином”, процењује аналитичар Омар Машур коментаришући Мубаракову одлуку да генералу Омару Сулејману, новонаименованом потпредседнику, наложи да крене у дијалог са свим политичким снагама у земљи, да се договори о уставним реформама и утврди временски оквир за постизање договора.

Да ли је онда заиста све што се догађа тренутак историје не само Египта већ и читавог арапског света, као што се већ види после хитне промене владе у Јордану?

Да, ако се говори о разбијању табуа са којима је нација живела деценијама. Да, ако се мери ударац који је досад неприкосновени раис Мубарак доживео изјавом армије да неће интервенисати и њеним признањем оправданости општег гнева.

Не, барем не још, ако се размишља о томе шта ће уследити. Египат је и даље разапет између две паралелне приче о променама.

Режим и даље покушава да прода козметичке промене инсистирајући уз помоћ државних медија да је најважнији повратак сигурности на улицама.

Демонстранти траже суштинске промене. Одмах. Демократске слободе, људска права, политичку либерализацију, борбу против ендемске корупције и сиромаштва. Или „ислам као решење”.

Многа питања и даље чекају одговоре, од којих ће неки морати да буду непријатни.

Американци, који све директније поручују да будућност Египта више не виде са Мубараком на челу, мораће многима, а пре свега Египћанима, да растумаче зашто су свемоћног раиса некритички подржавали толико дуго.

Бошко Јакшић