„Тај није за лидера, јер је сувише мек”, старо је правило кадровских селектора које осетно губи снагу. Општа криза је открила низ слабости и ломљивости „тврдих” курсева (ратови, посртање Волстрита, националне презадужености) па расте цена „меке моћи”, оне која друге заводи и придобија без примене силе и других грубости.

У моди су ликови попут Махатме Гандија и Шехерезаде, а не Аугуста Пиночеа и Лукреције Борџије – кличу поборници толеранције и довитљивости. Претерују, донекле.

Од шефова држава и влада се, наравно, и даље очекују оштри потези и „резови”, али само кад друге нема. Све се више, истовремено, од њих тражи да искажу разумевање за друге и саосећајност, да се испоље као „меки”, бар према већини, и у најтврђим ситуацијама произишлима из застрањивања елитне мањине.

Готово да нема демократске државе у којој се не осећа такав нови дух. Испољава се и у „најчвршћој” – Америци. Барак Обама је пропагирањем меке моћи разбио најтврђе предрасуде и постао први црнац на челу Беле куће. Његови главни сарадници – шефови Пентагона, Стејт департмента и Генералштаба – ових су дана сложно истакли да за остварење вашингтонских циљева више ни на бојиштима, као што је Авганистан, није довољна само оружана супериорност и да је „под хитно” потребно повећавање примене „меке силе” – са улагањима у образовање, обнову разореног и других потеза за „придобијање срца и ума” ратом измождене нације.

Оживљава, практично, теорија харвардског професора Џозефа Наја који је 1990. сковао израз „мека моћ” („мека сила”) и дао јој предност над ефектима „тврде силе”. У међувремену су се поприлично истрошиле, својевремено много публикованије, тезе његових универзитетских и колега у покушајима да се дефинише матица глобалних кретања – Френсиса Фукујаме о „крају историје” и Семјуела Хантингтона о „сукобу цивилизација” – па се пажња усредсредила на метод који предност даје процесима мимо конфронтација и орочавања.

Наступајући прошле недеље пред Комитетом за спољне послове Представничког дома, Нај је подсетио да су САД широм света постигле више универзитетским образовањем странаца него свим политичким настојањима за промене туђих режима. По њему је чак 46 садашњих и 165 бивших шефова држава и влада „проистекло” из студирања у САД, а да већина од неких 700.000 иностраних ученика и студената (годишње) стиче повољно мишљење о Америци. На крају хладног рата се тадашњи совјетски лидер Михаил Горбачов, сугерише, на „перестројку” и „гласност” одлучио „под утицајем идеја које је Александар Јаковљев (његов саветник) стекао у САД у оквиру студентске размене”.

Нај признаје да ни мека моћ није свемоћна, па да „не може да приволи ни Ким Џонг Ила да одустане од нуклеарног наоружавања ни Холандију да поништи одлуку да повуче трупе из Авганистана. А као битне изворе снаге „меке моћи”, коју препоручује и у садејству с „тврдом моћи”, наводи: културу, поредак вредности, успешну економију…

Персонализовано и локализовано, рекли бисмо да саветује: више ослањања на дејства атрактивности какве оличавају Бил Гејтс, Ворен Бафет, Џулија Робертс, Леброн Џејмс, Силицијумска долина, Њујорк, Чикаго, Холивуд… Јер, директни ангажман Вашингтона у измењеном свету, с новим центрима самопоуздања и утицаја – теже успева, иако му је Обама знатно поправио спољни имиџ.

Ствари не иду једносмерно. У Обаминој „мекоћи” опозиција налази „недопустиву попустљивост према непријатељима”. Из Америке се, пак, чују замерке Европи да је највећи глобални успех – мир у њој – претворила у „контрапродуктивни пацифизам којим се подрива међународна безбедност”. И да је пренаглашавањем „меке моћи” себе дисквалификовала као „респектабилну силу”.

Европљани рачунају другачије: да ће „омекшати” или су већ „омекшали” и други. Такве склоности су примећене у растућим силама попут оних у групи БРИК – Бразил, Русија, Индија и Кина…

Свет је ушао у фазу свакодневног а дугорочног надметања у коме није битно да се порази конкурент, већ да се повећа сопствена, нарочито „мека”, моћ, изјавио је, како преноси кинеска агенција Синхуа, руски политиколог Николај Злобин који ове деценије ради у Вашингтону. Важнија је, сугерише, трка системских модела него трка у наоружавању.

Шта да раде земље које тек траже модел: да ли да следе туђе узоре или да примењују принцип „у се и у своје кљусе”? Шта год да изаберу или им западне, мораће да – „омекшају”. Бар толико да не буду препрека ниједној од поменуте две могућности, које се само приказују као неспојиве да би повећале атрактивност, и цену, неизбежног – међусобног прожимања.