Руски председник Дмитриј Медведев одлучио је да се за који дан, тачније 18. маја, обрати представницима медија највеће државе на свету. Овај пут, међутим, то неће бити разговор у уском кругу, са елитом руског новинарства, него годишње обраћање, по угледу на праксу коју је као шеф државе увео његов претходник – Владимир Путин. До сада је за разговор са Медведевом акредитовано, безмало, 900 представника домаћих и страних новинских кућа.

Председничко обраћање биће организовано у технолошком иновационом центру „Сколково”, што би требало да покаже барем две ствари: прво, да Русија хоће, и може, успешно да се укључи у светску технолошку трку, и друго, да је Медведев, као први човек у земљи, истовремено и предводник на том путу.

Са своје стране ни премијер Владимир Путин не седи скрштених руку. Кренуо је у опширну акцију стварања Сверуског народног фронта, организације која би требало да окупља све оне којима деловање у оквирима постојећих политичких партија тренутно није у опису дневних обавеза. Како је премијер објаснио јуче у Сочију, циљ нове политичке иницијативе је формирање широког народног фронта у који би ушле различите политичке струје – „од левих па до оних које се називају деснолибералним, националистичким и патриотским“.

Да се ради о заиста разноликом друштву показује и то што би у његовим оквирима требало своје идеје да реализују и: женски савези, верске организације, аутомобилисти, ветерани, пензионери, омладина, синдикати, пословни људи... Путин не крије да рачуна и на помоћ угледних појединаца, глумаца, спортиста, истакнутих јавних радника... У том смислу фронт је отворен „за све организације и појединце који деле његове задатке и циљеве“, а то су „јачање јединства земље и грађење савремене, тржишно ефикасне, демократске државе”.

Стварање Сверуског народног фронта наишло је на подозрење опозиционих партија, али и појединаца у владајућој Уједињеној Русији. Нико, наиме, не сумња да је реч о предизборном потезу (наредни избори за Државну думу Русије заказани су за половину децембра ове године), али је тешко предвидети крајњи исход целе приче. Наиме, са широко постављеном, рекло би се – популистичком – програмском основом, фронт би могао да привуче немали број опозиционих гласача, али би, једнако, могао Уједињену Русију, која сада у Думи има чак 315 (од 450) посланика, да доведе у позицију пуког преносиоца „народне (Путинове) воље”.

Интересантно је, међутим, да се са идејом о стварању свенародног фронта сагласио и сам Дмитриј Медведев. Ово уноси нови репер у спекулације да је у руском владајућем двојцу дошло до извесног раздора, и да оба његова члана већ увелико калкулишу какве су им шансе на председничким изборима који би требало да буду одржани у пролеће наредне године.

Наиме, уколико Путин успе да са Сверуским народним фронтом, као подршком Уједињеној Русији (чији је лидер, иако не и званичан члан), и на следећим парламентарним изборима извојује победу сличну оној из 2007, то би му широм отворило врата за нову председничку кандидатуру. Тога је сигурно свестан и Медведев, и зато би његову сагласност са стварањем Сверуског народног фронта (ако таква, заиста, постоји) требало схватити као сигнал да су неке ствари ипак решене. Такође, горепоменута прес-конференција у „Сколкову” могла би да сугерише да су улоге у владајућем двојцу дефинисане и за период после 2012.

У том смислу из Уједињене Русије стижу и замерке да премијер стварањем фронта мисли пре свега на свој будући статус. „То је ’натпартија’ усмерена на подршку Путину као креатору идеје, а садашња владајућа странка ће морати да прихвати било коју функцију коју јој у таквом распореду снага доделе“, сматра Владимир Ришков, бивши думски заступник.

Уколико се обистине Ришковљеве прогнозе, Владимир Путин би могао да води Русију у наредних 12 година, колико, по новом закону, износе два председничка мандата. Али то би могао да буде и крај за неке од садашњих малих партија. Наравно, све под условом да Сверуски народни фронт постане оно што од њега очекују творци. Ваља при томе имати на уму да се слични покрети лако рађају у „тешким временима” али не опстају дуго у првобитној форми. А истински „тешка времена” за Русију тренутно су – прошлост.