Петина младих Немацапрви пут је минулог петка чуло истину о концентрационим логорима, показује репрезентативна студија урађена за недељник „Штерн“ и дневник „Зидојче цајтунг“.

Уочи Међународног дана сећања на жртве холокауста (у Немачкојје тоДан сећања на жртве националсоцијализма), истраживачи су установилида 21 одсто младих Немаца, млађих од тридесет година, не зна за појам Аушвиц. Реч је о генерацијама школованим после уједињења две Немачке.

На основу резултата ове студије и неколико претходних анализа, долази се до три закључка. Прво, Немачка свесно заборавља немиле догађаје на које прошлостопомиње – чактрећина упитаника свих старосних добаније била кадра да одговори на питање у којој се земљи Аушвиц налази. Друго, безмало половина популације (44 одсто), сматра да би епоху Трећег рајха и све страхоте из тог периода требало једном за свагда предати забораву.Треће, две трећине Немаца (65 одсто) сматра да злочини почињени подзаставом националсоцијализма не намећуморалну одговорност данашњим генерацијама.

Резултати испитивања јавног мњењадобијају још више на значају ако се посматрају у светлу растуће популарности екстремне деснице, не само у Немачкој, већ и широм Европе. То се пре свега односи на државе које су биле на страни нациста:на Аустрију, Мађарску и Италију, али и оне земље које су трговале са Трећим рајхом, попут Швајцарске. Странке ултрадесничара, пре свега (нео)нацистичких опредељења, добијају на популарности и у државама које су биле жртве нацистичке чизме – у Данској, Белгији, Холандији, Француској...

Немачка (још) нема моћног политичког представника, странку која би постала озбиљан такмац политичким партијама демократског опредељења. Национал-демократска партија (НПД) опстаје од избора до избора на ивици цензуса за улазак у Бундестаг. Због доказане повезаности са недавно разоткривеним неонацистичким „подземљем“ у Бундестагу се расправља о изрицању забране рада. Ипак, Немачка и без (нео)нацистичке партије водиље ужива неславни примат у окружењу– располаже разгранатом „базом“ потенцијалних следбеника и бирача.

На ванредном заседању Бундестага, у Берлину, поводом Дана сећања на жртве националсоцијализма, председнику Кристијану Вулфу, канцеларки Ангели Меркел и посланицима обратио се доајен књижевних критичара Немачке Марсел Рајх-Раницки, који је преживео Варшавски гето. У говору је нагласио постојање статистички утврђене „латентне наклоности“ петине Немаца према антисемитизму. Ипак, Рајх-Раницки види неупоредиво већи проблем: „Овде стасају нове генерације које нису у довољној мери обавештене о страхотама које је нацистичко лудило повукло за собом.“

Простом рачуницом долази се до сазнања да је реч о генерацијама младих људи који су васпитавани после уједињења две Немачке.

„Намеће ли се закључак да смо од уједињења запоставили обавезу да никада не заборавимо шта се једном десило? Корачамо ли, поново, стазама зла“, запитао се коментатор хамбуршког недељника „Цајт“.

Критичарису склонији тези да су у Немачкој плански стварани предуслови за такозвано враћање пољуљаног самопоуздања нацији. По свршетку Другог светског рата, а на ивици хладног рата, савезници, Американци и Британци, оформили су, како се наводи, „одбрамбене структуре у Немачкој које би се супротставиле совјетским освајачима”.

Британском МИ-6 препуштено је да регрутује есесовске ветеране у такозване ћелије отпора у илегали. Центар планом предвиђене демократске гериле био је у Алпима: границе језгра отпора поклапале су се са замишљеном Хитлеровом алпском тврђавом, на тромеђи Аустрије, немачке аутономне покрајине Баварске и Швајцарске.

„Било нам је изричито забрањено да проверавамо идентитете такозваних отпораша, чак и када смо поуздано знали да је речо ратним злочинцима“, забележио је у мемоарима послератни пуковник аустријске алпске жандармеријеФридрих Тара, један од ретких припадника аустријског покрета отпора у рату.

Стратегија савезника ишла је тако далеко да су виталне службе државне безбедности и Савезне криминалистичке управе (БКА) предате у руке – бивших нациста. Резултати такве одбрамбене оријентације су познати: десетине хиљада озлоглашених нациста, међу њима више од четири хиљаде ратних злочинаца, некажњено је доживело дубоку старост у Немачкој и у Аустрији.

Британска МИ-6 подржала је и финансирала средином шездесетих година прошлог века оснивање легалне неонацистичке странке НПД о чијој се забрани данас расправља у Бундестагу.

Пажљивом студијом (полу)тајне подршке савезника новим структурама власти у Немачкој и „праштања грехова“ нацистима, постаје видљиво присуство надритеза о већем злу – о оном које долази из левог спектра политичке концентрације. У складу са тим концептом, управо у Немачкој покренута је прва послератна хајка на интелектуалце и јавне раднике у западној Европи – слична хајци на „левичаре“ у САД у ери Макартија. Било је то 1971. године, после стишавања студентских немира који су због политичке неподобностипроглашени – левичарском завером: хиљаде научника, школских професора, државних службеника отпуштено је из службе.

Управо ти студентски немири, настали у Западној Немачкој 1967. године, да би се потом проширили светом и прерасли у каснији покрет шездесетосмаша – покренула је паравојна милиција Западног Берлина, оформљена из кадра бивших есесоваца и припадника Вермахта.

Недељник „Шпигл“ подгрејао је минуле недеље стару аферу – убиство студента Онесорга 1966. године, на демонстрацијама против шаха Резе Пахлавија – које се сматра иницијалном капислом избијања студентских нереда. Према новим документима, студент није усмрћен из нехата, већ је било речи о планираном убиству. Кључни докази су потом уништени, а резултати обдукције фалсификовани.

Примерени епилог приче о ширењу (нео)нацизма у Немачкој свакако би била најновија политичка афера: комисија Бундестага је утврдила да су Уставобранитељи занемарили надзор неонацистичког подземља због недостатка персонала: уместо да трагају за терористима који су убијали недужне мигранте широм Немачке, мобилисали су расположиве снаге да би надзирали странке опозиције, пре свега Левицу Оскара Лафонтена, некадашњег министра Немачке и председавајућег тада владајуће Социјалдемократске партије (СПД).

----------------------------------------------

Екстремна десница у такту валцера

Предводници ултрадесничарских странака Европе ставили су уочи минулог викенда јасно до знања како би требало да изгледа политика коју обећавају бирачима. Док се свет сећао жртава холокауста, а с њиме и свих страхота које је донео нацизам, лидери европских ултрадесничара плесали су уз звуке валцера на Бечком двору – само стотинак метара удаљени од Споменика палом војнику, места на коме је одржана централна аустријска комеморација.

На балу ултрадесно оријентисаних студентских корпорација, у свечаним салама бечког дворца Хофбург, плесало је комплетно руководство Слободарске партије (ФПО) некада најпознатијег „легалног“ ултрадесничара Аустрије и Европе Јерга Хајдера – већина њих у прошлости осуђивана због ширења неонацизма. Њихови гости били су лидери странака екстремно десне оријентације, који, нажалост, славе изборне успехе широм континента.

У име француске деснице, балу је присуствовала Марин ле Пен, шефица странке Националног фронта и кћерка њеног оснивача Жан-Мари ле Пена. Присутнима је обећала да ће ускоро, с још више елана и могућности, допринети преображају Европе у Савез отаџбинских држава – све у складу с доктрином Слободарског покрета Европе, савеза екстремно десних, популистичких и националистичкихстранака Европе.

Реч „ускоро“ Марин ле Пен схваћена је као најава значајнијег успеха на предстојећим председничким изборима у Француској. Њен оптимизам темељи се на предизборним анализама. Емпиричари су установили да је, по популарности, стала уз раме француском председнику Николи Саркозију... Реч „ускоро“ мотивише и остале политичке лидере међу званицама бечког бала. Гости из алпске конфедерације, представници Швајцарске народњачке партије, већ су у два мандата најјача странка земље – освојили су више гласова него две донедавно водеће странке заједно – социјалдемократи и демохришћани. Дански представници су тек прошле јесени прешли у опозицију. Шведски демократи су „језичак на ваги“ у парламенту у Стокхолму...

Сви они остварују (и славе) изборне успехе захваљујући великодушној финансијској помоћи руских финансијера блиских Јединственој Русији, странци руског премијера и председничког канидата Владимира Путина.

„Понавља ли се историја, храни ли неко бесног пса, све у илузији да се неће отргнути са ланца“, запитао се немачки књижевник Гинтер Грас пре десетак година, када су неонацисти у Немачкој почели организовано да уздижу главе.

Одговор је уследио вишеструко. Тек недавно, посланици Зелених у Бундестагу су покренули расправу на тему да ли кратковиде интервенције великих сила дају крила (нео)нацизму...

Садашњи вођа аустријске странке слободара Хајнц Кристијан Штрахе одржао је говор студентима и гостима из иностранства, на отварању бала у Хофбургу. При том је нагласио да је дужност свих патриота да спрече ширење „деветог греха“ (по нацистичкој критици доктрине Франкфуртске школе о дијалектици преваспитавања).

„Свенемачко мора имати на уму да смисао живота није у уживању већ у испуњењу историјске дужности“, рекао је Штрахе.

На коју је дужност мислио – није објаснио.