Нуклеарна проба за Роханија

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Победа Хасана Роханија на председничким изборима у Ирану за Вашингтон је апсолутно изненађење: упркос свој сили обавештајаца, дипломатији, институтским и медијским аналитичарима, нико је није предвидео, а поготово је шокантном доживљен његов успех већ у првом изборном кругу.

Колико изненађење, она је и условно охрабрење. Оно што сад сви настоје да докуче јесте шта она значи и какви су реални изгледи да се нешто помери у главном проблему, сукобу Ирана и Запада поводом нуклеарног програма. Геополитичка питања као што је улога Техерана као главног ослонца сиријском председнику Башару ел Асаду, засад је у другом плану.

Главна дилема при том није толико шта ће да учини Рохани него да ли ће и колико омекшати врховни вођа ајатолах Али Хамнеи. „Врховни вођа је тај који одлучује о нуклеарној политици и ми не предвиђамо да ће изборни резултат ту чињеницу да промени”, цитирао је „Волстрит џорнал” неименованог функционера америчке владе.

У сагледавању могуће улоге новог председника, овде се призивају како његове изјаве из кампање тако и ранији ставови и потези, при чему се указује на очигледан парадокс његовог положаја: гласови које је добио од Иранаца жељних промена стављају га у улогу реформатора, док је по својој политичкој биографији он само режимски инсајдер који је целу каријеру провео у центру иранског конзервативног естаблишмента, а кога од других разликује нешто више дипломатска реторика.

Једна од најинтригантнијих теза која се помаља из медијских анализа јесте да избор Роханија даје шансу Хамнеију да бар донекле ублажи своју позицију, при чему врховни верски вођа евентуално попуштање према Западу то може да прокњижи на рачун председника и тиме очува своју репутацију непопустљивог.

„Избор Роханија могао би да значи да Хамнеи схвата дубину иранске кризе и да је вољан да новом председнику омогући да поплоча неки пут за излаз”, оцена је Алирезе Надера, аналитичара за Иран у Ренд корпорацији.

Оно што је несумњиво, то је да ће Рохани на међународној сцени бити много умеренији од свог претходника, Махмуда Ахмадинежада. Нешто од тога се већ видело у његовом победничком говору у недељу, када је промену иранског става условио променом приступа Запада према Ирану.

Сада је дилема и у чијем делу терена је лопта и ко ће први да понуди неке уступке: Америка да евентуално ублажи санкције, а Иран да се на нешто обавеже кад је реч о његовом нуклеарном програму.

Према анализи „Вашингтон поста”, Рохани је добио подршку Иранаца првенствено због својих ставова о домаћим економским и друштвеним питањима, док му је нуклеарна политика била у позадини. Два проблема су међутим повезана: иранске економске невоље су у великој мери резултат америчких санкција због нуклеарног програма.

Наговештаје шта би у том погледу могло бити можда су у ономе што је већ било: у 2004. Рохани, у улози главног нуклеарног преговарача Ирана, сагласио се са европским силама да привремено замрзне развој нуклеарних постројења у замену за економске уступке. Али, касније је то објаснио као добру трговину: земља је ослобођена притисака, а у потаји је наставила реализацију својих атомских планова.

Нешто слично би могло да се догоди и овога пута. „Вашингтон пост” цитира Трита Парсија, председника Националног иранско-америчког савета, који каже да би Рохани могао да Хамнеија убеди у неопходност неког компромиса са истом сврхом: да се купи време. Поготово што је ситуација данас у том погледу за Иран повољнија: има око шест тона нискообогаћеног уранијума, који би, уз додатну обраду, могао да обезбеди материјал за чак пет бомби, мада је истовремено испод црвене линије коју је повукао Израел – да има спреман експлозив за само једну бомбу.

Међу онима који сматрају да не треба потцењивати промене које може да донесе Рохани јесте и коментатор агенције Блумберг, који указује на то да упркос томе што ће дужност обављати у сенци врховног верског вође, нови председник неће бити беспомоћан и да ће иранској политици ударити свој печат. Поготово зато што искуство показује да су еволутивне политичке промене много пожељније од оних револуционарних.