Нуклеарне играрије

Прошло је већ осам дана од истека важења руско-америчког нуклеарног договора СТАРТ 1. Упркос катастрофичним теоријама, неисцрпном извору за сценарија високобуџетних филмова, светска катаклизма се није десила, а по свему судећи и неће ускоро. „Играње” нуклеарним арсеналима одавно је прерасло у озбиљан посао. Доба „хладног рата” и емоција је скоро две деценије иза нас, а број потенцијалних кандидата за неки будући нуклеарни сукоб је временом у знатној мери нарастао. А и даље расте. То цео проблем донекле релативизује.

Подсетимо, СТАРТ 1 је договор о контроли и смањењу нуклеарног наоружања који су 31. јула 1991. потписали тадашњи Совјетски Савез и САД. На снагу је ступио 5. децембра 1994. Овим договором ограничен је број нуклеарних бојевих глава на 6.000 са обе стране, установљена је контрола... Али, геополитичка ситуација у свету, а посебно у Европи је од 1991. промењена из темеља. Совјетски Савез је усахнуо, дезинтегрисао се, уместо њега, као наследница, појавила се новопробуђена Русија, не мање склона империјалним амбицијама. На другој страни, САД су ставиле под своју шапу, а преко европске војне испоставе – НАТО – скоро све бивше социјалистичке (а и понеке совјетске) државе са Старог континента, и ушанчиле се на самом руском прагу.

Оно што је и после 18 година остало исто јесте зебња обичних људи да би ствари могле да крену и лошијим, неконтролисаним током. У том смислу СТАРТ 1, какав год да је био, уливао је барем трунку оптимизма. Управо стога, продужење његовог дејства није пука формалност. Нема, дакле, сумње да ће Вашингтон и Москва наћи заједнички језик за оживљавање СТАРТ-а. Попустиће мало једни, мало други... Уосталом, то је питање које задире и у унутрашњеполитичку сферу у обе земље, и самим тим тера њихове лидере да се чувају исхитрених одлука.

Поред продужења важности договора СТАРТ 1, преговарачи две велике силе ће морати да се дотакну још једне теме: тајних складишта атомских бојевих глава у Европи. Није реч о складиштима у Француској или Великој Британији као већ успостављеним нуклеарним силама. Овде се ради о пројектилима који се чувају у ваздухопловним базама у – Италији, Белгији, Холандији и Немачкој. Дакле, земљама које не спадају у војне нуклеарне силе.

Како пише Ебен Харел, новинар америчког часописа „Тајм”, чување овог оружја „више је него анахронизам или историјска настраност” и представља отворено кршење Споразума о неширењу нуклеарног наоружања који је, од дана када је усаглашен (1. јул 1968) до данас, потписало 189 држава, укључујући и пет сталних чланица Савета безбедности УН (САД, Русија, Кина, Велика Британија и Француска). Само у Немачкој, наводи Харел, нуклеарни арсенал је 13 пута моћнији од бомбе бачене на Хирошиму. У оптицају је и податак да се ради о чак 200 оваквих бојевих глава.

Број земаља које овако „испод жита” постају нуклеарне силе вероватно је већи и сигурно се протеже на америчке савезнике и на другим континентима. Према споразуму НАТО поменуте бомбе технички припадају Американцима. Али у случају оружаних конфликта могу бити стављене под контролу ваздухопловних снага државе у којој су ускладиштене.

Питање је да ли су те државе овакву „благодет” на себе преузеле сопственом вољом, или су им убиствени арсенали наметнути самом чињеницом да припадају војном савезништву са САД. Својевремено је и Грчка била у кругу оваквих „нуклеарних сила” али је опасног терета успела да се отресе куповином борбених авиона који нису модификовани да носе нуклеарне бомбе. Данас, број житеља Италије, Белгије, Холандије и Немачке који се противе „чувању” америчког убојитог арсенала одавно премашује 70 процената.