Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 22. februara – Zašto Obami pada rejting, zašto ne uspeva da sprovede reforme koje su neophodne i zašto obezbeđuje toliko municije republikanskoj opoziciji koja ne zna šta hoće – ali zna da neće ništa od onoga za šta se predsednik zalaže i što Kongresu predlaže?

Obama je nedavno u svoj uži krug vratio još jednog bliskog saradnika iz kampanje, sa zadatkom da mu pomogne da uspostavi čvršću kontrolu nad podeljenom Demokratskom partijom (kao predsednik on baš nema nikakvu moć nad uticajnim senatorima iz sopstvenih redova), ali baš to kao da je povod za otvaranje debate u medijima da li je za očiglednu paralizu u političkom odlučivanju kriv sistem, ili sam Obama. Ne toliko njegova strategija, koliko taktika.

Fokus je pri tom koliko na njemu toliko na njegovom najbližem okruženju, prvom krugu saradnika na čelu sa šefom kabineta Ramom Emanuelom. Taj savetnički tim je dobio ima „čikaška mafija” (ne, naravno, u doslovnom značenju) budući da su svi oni Obamini prijatelji i saradnici iz dana kada je bio senator iz Ilinoisa.

Razumljivo, na prvoj liniji vatre je Emanuel, kako zbog formacijskog rasporeda glavnog čuvara vrata Ovalnog kabineta, tako i po uticaju na predsednika. Iskusan politički operativac i vašingtonski „insajder” (bio je biran u Predstavnički dom Kongresa, a radio je i u Klintonovoj Beloj kući), Emanuel (koji je dobio i nadimak „Rambo”) optuživan je da je glavni krivac za „razočaravajuću” Obaminu prvu godinu, kao i da je svojim eksplozivnim temperamentom i neobuzdanim jezikom „otuđio mnoge Obamine sledbenike”.

Pojedini blogeri i konzervativni aktivisti traže čak da Departman pravde o njemu povede istragu, jer je „previše kompromitovan” da bi obavljao tako važan posao.

Ovim mišljenjima se u „Vašington postu” usprotivio njegov kolumnista Dana Milbank, inače dobar poznavalac Bele kuće i Kongresa, čija je osnovna teza da je Obamina prva godina bila haotična ne zato što je slušao „Ramboove” savete – nego zato što ih nije dovoljno uvažavao. Po Milbandu, upravo je Emanuel glavni Obamin „korektor”: tamo gde je predsednik u oblacima, šef njegovog kabineta je na zemlji. Prvi misli „na veliko”, dok drugi zna šta je u glavama kongresmena kojima su važniji praktični detalji nego velika vizija.

Kolumnista „Posta” međutim iznosi da su problem ostali iz Obaminog prvog kruga: njegova viša savetnica Valerija Džeret, inače davnašnja čikaška prijateljica, zatim sekretar za štampu Robert Gibs, kao i drugi viši savetnik Dejvid Akselor – zato što su „članovi kluba Obaminih obožavalaca”.

Emanuel je, predočava Milband, bio protiv dva poteza koji su postali Obamin fijasko: protiv plana da se zatvor Gvantanamo zatvori u roku od godinu dana (u čemu se nije uspelo) i protiv suđenja organizatorima napada Al Kaide iz septembra 2001. u Njujorku (od čega se naknadno odustalo). U oba slučaja, Obama je poslušao one koji su mu povlađivali.

Emanuelov savet nije uvažen ni u planu zdravstvene reforme: predlagao je mali paket sa popularnim detaljima, a umesto toga u kongresnu proceduru su ušle dve verzije zakone od kojih je svaka imala oko 2.000 strana – kojima opozicija nije dala nijedan glas.

U analizi Obaminog tima koju je objavio britanski „Fajnenšel tajms” (koji ima i američko izdanje), ovde ocenjenoj kao dosad najbolji uvid u zbivanja u „zapadnom krilu” Bele kuće, glavna ocena je pak da je Obamin prvi tim bio pogodniji za izbornu kampanja nego što je za upravljanje danas veoma podeljenom nacijom.

U tom eseju se citira Džon Podesta, nekadašnji šef kabineta Bila Klintona, koji kaže da je, uprkos tome što Obama čuje široku lepezu mišljenja, problem u uskom sastavu najbližih saradnika, koje on mnogo više sluša nego svoj (ministarski) kabinet. Navodi tako da su posle svakog važnog političkog događaja, bilo da je u pitanju bio neuspeli teroristički napad u avionu iznad Detroita, ili slanje dodatnih trupa u Avganistan, poziciju administracije objašnjavali isključivo Gibs i Akselor. A oni, citira zatim „Fajnenšel tajms” jednog „razočaranog spoljnjeg savetnika”, svaki takav događaj tretiraju kao novu fazu izborne kampanje.„Prema nama postupaju kao da smo deca”, žali se i neimenovani šef jedne velike organizacije koja je za Obamin izbor obezbedila „milione dolara”. „Niko nas ništa ne pita”.

Sagovornici „Fajnenšel tajmsa” ukazuju i da su na Obaminim putovanjima u važne državne posete, kao što je bio put u Kinu, uz njega bili Gibs, Džeretova i Akselor, dok je, naprimer, sekretar za energiju, nobelovac Stifen Ču, ostavljen po strani.

Vojni komandanti su navodno bili zaprepašćeni što su ove ličnosti učestvovale i u ratnom većanju na kojem je definisana nova strategija za Avganistan.„Ova administracije je uspela da podeli prijatelje i ujedini neprijatelje”, pridružuje se horu nezadovoljstva Stiv Klemans, direktor u fondaciji Nova Amerika.„Oko Obame su ljudi koji su posao dobili zbog svojih čikaških veza s njim i što su mu se rano priključili u kampanji”, žali se i Dog Vajlder, koji je svojevremeno bio prvi crni guverner izabran u jednoj američkoj državi. „Njihov problem je što nemaju dovoljno iskustva u vršenju vlasti, dok je dublji problem što ne slušaju narod”.

Debata se nastavlja...

Milan Mišić