Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 22. фебруара – Зашто Обами пада рејтинг, зашто не успева да спроведе реформе које су неопходне и зашто обезбеђује толико муниције републиканској опозицији која не зна шта хоће – али зна да неће ништа од онога за шта се председник залаже и што Конгресу предлаже?

Обама је недавно у свој ужи круг вратио још једног блиског сарадника из кампање, са задатком да му помогне да успостави чвршћу контролу над подељеном Демократском партијом (као председник он баш нема никакву моћ над утицајним сенаторима из сопствених редова), али баш то као да је повод за отварање дебате у медијима да ли је за очигледну парализу у политичком одлучивању крив систем, или сам Обама. Не толико његова стратегија, колико тактика.

Фокус је при том колико на њему толико на његовом најближем окружењу, првом кругу сарадника на челу са шефом кабинета Рамом Емануелом. Тај саветнички тим је добио има „чикашка мафија” (не, наравно, у дословном значењу) будући да су сви они Обамини пријатељи и сарадници из дана када је био сенатор из Илиноиса.

Разумљиво, на првој линији ватре је Емануел, како због формацијског распореда главног чувара врата Овалног кабинета, тако и по утицају на председника. Искусан политички оперативац и вашингтонски „инсајдер” (био је биран у Представнички дом Конгреса, а радио је и у Клинтоновој Белој кући), Емануел (који је добио и надимак „Рамбо”) оптуживан је да је главни кривац за „разочаравајућу” Обамину прву годину, као и да је својим експлозивним темпераментом и необузданим језиком „отуђио многе Обамине следбенике”.

Поједини блогери и конзервативни активисти траже чак да Департман правде о њему поведе истрагу, јер је „превише компромитован” да би обављао тако важан посао.

Овим мишљењима се у „Вашингтон посту” успротивио његов колумниста Дана Милбанк, иначе добар познавалац Беле куће и Конгреса, чија је основна теза да је Обамина прва година била хаотична не зато што је слушао „Рамбоове” савете – него зато што их није довољно уважавао. По Милбанду, управо је Емануел главни Обамин „коректор”: тамо где је председник у облацима, шеф његовог кабинета је на земљи. Први мисли „на велико”, док други зна шта је у главама конгресмена којима су важнији практични детаљи него велика визија.

Колумниста „Поста” међутим износи да су проблем остали из Обаминог првог круга: његова виша саветница Валерија Џерет, иначе давнашња чикашка пријатељица, затим секретар за штампу Роберт Гибс, као и други виши саветник Дејвид Акселор – зато што су „чланови клуба Обаминих обожавалаца”.

Емануел је, предочава Милбанд, био против два потеза који су постали Обамин фијаско: против плана да се затвор Гвантанамо затвори у року од годину дана (у чему се није успело) и против суђења организаторима напада Ал Каиде из септембра 2001. у Њујорку (од чега се накнадно одустало). У оба случаја, Обама је послушао оне који су му повлађивали.

Емануелов савет није уважен ни у плану здравствене реформе: предлагао је мали пакет са популарним детаљима, а уместо тога у конгресну процедуру су ушле две верзије законе од којих је свака имала око 2.000 страна – којима опозиција није дала ниједан глас.

У анализи Обаминог тима коју је објавио британски „Фајненшел тајмс” (који има и америчко издање), овде оцењеној као досад најбољи увид у збивања у „западном крилу” Беле куће, главна оцена је пак да је Обамин први тим био погоднији за изборну кампања него што је за управљање данас веома подељеном нацијом.

У том есеју се цитира Џон Подеста, некадашњи шеф кабинета Била Клинтона, који каже да је, упркос томе што Обама чује широку лепезу мишљења, проблем у уском саставу најближих сарадника, које он много више слуша него свој (министарски) кабинет. Наводи тако да су после сваког важног политичког догађаја, било да је у питању био неуспели терористички напад у авиону изнад Детроита, или слање додатних трупа у Авганистан, позицију администрације објашњавали искључиво Гибс и Акселор. А они, цитира затим „Фајненшел тајмс” једног „разочараног спољњег саветника”, сваки такав догађај третирају као нову фазу изборне кампање.„Према нама поступају као да смо деца”, жали се и неименовани шеф једне велике организације која је за Обамин избор обезбедила „милионе долара”. „Нико нас ништа не пита”.

Саговорници „Фајненшел тајмса” указују и да су на Обаминим путовањима у важне државне посете, као што је био пут у Кину, уз њега били Гибс, Џеретова и Акселор, док је, например, секретар за енергију, нобеловац Стифен Чу, остављен по страни.

Војни команданти су наводно били запрепашћени што су ове личности учествовале и у ратном већању на којем је дефинисана нова стратегија за Авганистан.„Ова администрације је успела да подели пријатеље и уједини непријатеље”, придружује се хору незадовољства Стив Клеманс, директор у фондацији Нова Америка.„Око Обаме су људи који су посао добили због својих чикашких веза с њим и што су му се рано прикључили у кампањи”, жали се и Дог Вајлдер, који је својевремено био први црни гувернер изабран у једној америчкој држави. „Њихов проблем је што немају довољно искуства у вршењу власти, док је дубљи проблем што не слушају народ”.

Дебата се наставља...

Милан Мишић