Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 2. јула – У првим минутима данашњег дана америчка војска почела је прву велику офанзиву, под новим врховним командантом Бараком Обамом, у Авганистану. Напад на упориште талибана у јужној провинцији Хелманд изводи се, саопштено је, под називима „Операција ханџар” и „Удар мачем”, а главни циљ јој је – протеривање побуњеника и успостављање локалне власти лојалне влади у Кабулу.

Представља, уједно, стратешки заокрет Вашингтона, у складу са Обаминим смерницама да је борба против талибана и Ал Каиде у Авганистану – главни амерички спољни фронт (за какав је у претходној администрацији важио Ирак).

Операцији се дају и друге изузетности. Војне: да је најмасовнији ваздухопловни подухват маринаца после Вијетнамског рата и да је највећа акција тог рода војске после инвазије 2004. године на ирачки град Фалуџу. Политичке: треба да „очисти терен” пред председничке изборе (20. августа) у региону где актуелни шеф државе Хамид Карзаи рачуна с гласовима паштунских саплеменика, сада подвргнутих „талибанској тиранији”, као и да тај регион трансформише тако да се више не заснива на узгоју мака и илегалној, а највећој на свету, производњи хероина. Међународне: да увери прилично резервисане чланице НАТО-а да је могућна победа на том ратишту, које важи за „гробницу империја” (Британије, па бившег СССР-а); да се више ангажује Пакистан како би се сузбила герила која прети да се домогне његовог нуклеарног арсенала; и да се реафирмише америчка спољна војна ефективност на пољу где делује – у саставу широке коалиције и под мандатом Уједињених нација.

Те карактеристике операцију чине различитом од претходних америчких великих подухвата – у Вијетнаму, Ираку, на Балкану. Од наведених захвата је издваја и околност да мете напада, талибани и Ал Каида, немају ни моралну подршку било које државе и да су неформалне оружане формације.

Особена је и по томе што је – како каже њен командант генерал Лоренс Николсон – масивнија и бржа од претходних на овом ратишту. И што, додаје, представља увод у трајније присуство јединица америчке војске и авганистанске власти на нападнутом подручју, на коме су, иначе, задужени Британци који нису успевали да се тамо устале. 

У офанзиви учествују, наводи се, око 4.000 америчких и 650 авганистанских војника. Почела је у глуво доба ноћи, брзим копненим и ваздушним транспортом до места обрачуна, где се на противнике напада и са земље (уз оклопне јединице) и из ваздуха (авионима и хеликоптерима). Саучествује, тврди се, Пакистан који је дуж границе са Авганистаном распоредио трупе како би, после недавне сопствене офанзиве, ставио талибане и Ал Каиду у позицију „између чекића и наковња” и спречио њихов прелазак на своју територију.

Предвиђено је да ударна фаза траје 36 сати, а да уследе акције придобијања становништва на сарадњу, уз остало пројектима за обнову и изградњу. Препрека остваривању тог плана је, наводе овдашњи познаваоци, утемељено подозрење мештана, стечено због великог броја цивилних жртава у сукобима двеју страна као и због накнадних патњи када уместо једне дође друга окупација.

Међу аналитичарима превладава заинтересованост: да ли ће Обамин „удар мачем” представљати преокрет у америчким спољним интервенцијама ка нормализацији стања у једној земљи, стално изложеној спољним и унутрашњим тумбањима, или ће махом репризирати исходе у којима опстају клице нових сукоба? Шеф Беле куће уверава да тежи „преокрету” у виду дугорочног инвестирања у модернизацију и привреду и целог система Авганистана.

Чују се, међутим, и сумње. Поједини експерти изражавају бојазан да би Авганистан могао да постане „Обамин Вијетнам”, а други упозоравају да Америка „сада нема довољно снаге” пошто је прилично исцрпљена финансијским драмама.

Овакве тезе се оспоравају тврдњама да чак ни Ирак није постао Бушов Вијетнам и да се Америка из сопствених економских криза извлачила управо ратовима. Напомиње се, такође, да Обама појачава акције и трошкове у Авганистану док их истовремено смањује у Ираку…

Предвиђено је да се број америчких војника у Авганистану, до избора, повећа за 21.000 (досад 28.500, уз око 40.000 припадника других чланица НАТО-а и осталих), а да их на крају ове године буде 68.000. Тако би америчке снаге снаге биле двоструко веће него прошле године, али би ипак биле дупло мање него сада у Ираку. Рачуна се и са омасовљењем авганистанске армије са садашњих 80.000 на 134.000 војника до 2011. године.

Према овдашњим проценама, талибани у Авганистану и пограничним зонама Пакистана имају око 10.000 бораца. Није познато колико у тим областима припадника има Ал Каида, чији укупан састав вероватно премашује талибански број.

Обама је недавно поновио да Ал Каида и даље представља опасност по безбедност Америке и да су разбијање те екстремистичке групације и хватање њеног вође Осаме бин Ладена – главни задаци овдашњих оружаних и обавештајних снага.

И пре више од седам година Вашингтон је поставио такав циљ кад је повео напад на Авганистан као одговор на терористичке ударе које је Америка претрпела 11. септембра 2001. Али је ондашња администрација Џорџа Буша затим дала предност инвазији на Ирак и занемарила, како Обама истиче, основне циљеве у Авганистану – који је опет израстао у главни проблем.