Авигдор Либерман, израелски шеф дипломатије Фото Жељко Јовановић

Авигдор Либерман, шеф израелске дипломатије, несумњиво је живописна, неки тврде опасно поларизујућа фигура Блиског истока. Док његова запаљива реторика брине западне савезнике, Палестинци је користе као аргумент да најконзервативнија влада у историји Израела није посвећена обнови посусталог мировног процеса који администрација Барака Обаме покушава да оживи.

У опширном разговору за „Политику”, једином током балканске турнеје, Либерман каже да верује да ће се 23. септембра, током заседања Генералне скупштине УН, састанком председника САД, израелског премијера Бенјамина Нетанијахуа и палестинског лидера Махмуда Абаса обновити преговори о миру и стварању палестинске државе.

„Мислим да смо близу трипартитном састанку”, каже Либерман, али у складу са ставовима своје ултранационалистичке странке одмах изражава сумњу да је у блиској будућности могуће решење најстаријег блискоисточног сукоба. „Не мислим, нисам сигуран, да решење две државе може да обезбеди мир и крај конфликта. Плашим се да то решење, које подразумева повратак на границе из 1967, није право решење.”

Либерман је шеф дипломатије постао овог марта пошто је његова странка Исраел беитену, коју је основао уз подршку Јевреја из бившег СССР-а, са избора изашла као трећа по снази. Рођен у Молдавији 1958. као Евет Лавович Либерман, у Израел је дошао 1978, променио име у Авигдор, одслужио војску, радио као избацивач у клубу и дипломирао друштвене науке на Хебрејском универзитету у Јерусалиму.

Познат је по веома конзервативним ставовима. Уверен је да уступци Палестинцима воде новом блискоисточном рату. Противио се повлачењу из Газе, због чега га је Аријел Шарон избацио из кабинета. Не верује у формулу „земља за мир”. Тврди да Израел нема обавезе које су преузете 2007. на састанку у Анаполису, игнорише иницијативу Арапске лиге и израелско-палестински споразум из Осла 1993.

Критикују га због дискриминаторског, чак „расистичког” односа према израелским Арапима од којих је тражио да потпишу заклетву верности Израелу или изгубе право гласа. Предлаже да се Палестинцима забрани комеморација „накбе” – катастрофе – дана када су 1948. изгубили своју земљу.

Иако каже да је спреман да разговара о стварању палестинске државе на територијима Западне обале и појаса Газе, које је Израел окупирао после рата 1967, не пропушта да критикује ни претходне израелске владе – које 16 година после споразума из Осла нису успеле да нађу мировно решење, ни Палестинце – јер им не верује да „сутра по успостављању државе не би имали нове захтеве”.

„Ако после ових 16 година нисмо успели у било каквом мировном споразуму, нисам спреман на предлоге какве су имали (бивши премијери) Ехуд Барак и Ехуд Олмерт. Има ту много емотивних питања: Јерусалим, Израел као јеврејска држава, питања избеглица, јеврејских насеља. Немогуће је у наредних неколико година о свему овоме постићи споразум”, каже Либерман.

Његова алтернатива је палестинско опредељење против насиља и покушај да им се побољша економска ситуација и обезбеди просперитет и лична безбедност на терену. „Само време може да донесе било какво свеобухватно решење. Сваки покушај наметања мира ће сигурно доживети неуспех.”

Зар то није слично ономе што предлаже палестински премијер Салам Фајад када каже да ће, уколико Палестинци изграде институције власти и цивилно друштво, Палестина постати реална држава без обзира на то да ли мировни преговори напредују или не, да ће бити faitaccompli (свршена ствар) а не удаљена аспирација?

„Не, то је покушај погрешног представљања наше позиције”,одговара Либерман говорећи енглески уз понешто руског акцента. „Нема алтернативе директним преговорима. Они које се томе противе су Палестинци, а не ми. Спреман сам за преговоре, али без икаквих предуслова. Они их имају толико да је немогуће почети разговоре.”

Док Либерман Палестинце оптужује да покретањем питања статуса Јерусалима или судбине палестинских избеглица „торпедују” мировни процес, израелски председник Шимон Перес и палестински преговарач Саеб Ерекат су прошле недеље имали сусрет у Јерусалиму у покушају да олакшају посао Обами, Нетанијахуу и Абасу.

Шта, међутим, очекивати од обнове преговора када шеф израелске дипломатије сматра да „сем конференција у хотелима од пет звездица и бацања пара „Индустрија мира” неће донети ништа”? Зар та „Индустрија мира” није Израелу донела проблеме са председником Обамом који инсистира на комплетном замрзавању градње јеврејских насеља на Западној обали, укључујући источни Јерусалим.

Од Либермана је свакако тешко очекивати сагласност на ову тему: са породицом провокативно живи у насељу Нокдим, на Западној обали. Каже да је сам себе искључио из неких контаката због „сукоба интереса”, да га не би оптужили за „минирање” дипломатских преговора. Да ли то доприноси утиску да министар одбране Ехуд Барак више води спољну политику од шефа дипломатије?

„Укључен сам, али мислим да Министарство иностраних послова не треба да буде ’Министарство за палестинска питања’, а проблем је што је то последњих 16 година тако.”

Упркос разлици у ставовима око јеврејских насеља, Либерман верује да ће се надвладати размимоилажење са највећим израелским савезником. „Обама данас зна да на гестове добре воље према муслиманском свету није добио ниједан позитиван одговор. Ово се више не тиче питања чињеница и реалности, већ хипокризије и новца. Ко осуђује Израел? Велике демократије попут Либије, Судана, Саудијске Арабије и све те невладине организације за људска права?

Господине министре, не причамо о Либији већ о САД. Причамо да је Ваша влада саопштила да ће наставити 2.500 започетих грађевина и ауторизовала још 450 нових. Премијер Нетанијаху управо је рекао „не” потпуном замрзавању градње.

Либерман одговара подсећањем да је Израел са Бушовом администрацијом имао „јасан договор око насеља и њиховог нормалног живота” и да очекује да „влада у демократској земљи мора да поштује обећања претходне владе”. „Мислим да ова влада сада има више разумевања за нашу позицију него раније, а после сусрета са сенатором Мичелом оптимиста сам да ћемо наћи решење и обновити преговоре са Палестинцима.”

Има ли места било каквом оптимизму око Ирана, државе са којом је Израел пре мање од пола века радио на пројекту нове ракете а данас су то непомирљиви непријатељи. Техеран је саопштио да ће преговори са међународном групом о спорном нуклеарном програму почети почетком октобра. Видите ли неку шансу?

„Они годинама покушавају да купују време. Не видим ни један проценат искрености у њиховом предлогу да разговарају са Западом. Иран је претња читавом свету и највећи светски спонзор тероризма.”

Док се министар Либерман припрема да одгледа утакмицу Лиге шампиона, питам још само да ли је о Ирану разговарао са српским домаћинима?

„Да. У свим контактима. Србија је независна земља, има своје интересе, али мислим да на дужи рок прави грешку због става око Ирана. Наше односе морамо да заснивамо на деоби заједничких вредности. Надам се да ћу убедити српске власти да промене став око Ирана.”

Бошко Јакшић

-----------------------------------------------------------

Саркозијев „несрећни случај”

Господине министре, после сусрета са генералним секретаром УН рекли сте да јеврејска насеља на Западној обали „нису препрека постизању мира”. Многи мисле друкчије: да су насеља – без обзира на то да ли се сматрају легалним или илегалним – подигнута да би била препрека. Да ли је тачно да је због таквог Вашег става председник Саркози од премијера Нетанијахуа тражио да Вас уклони са места шефа дипломатије?

„Нисам учествовао на том састанку. Председник Саркози је познат по својим „несрећним случајевима” и он је у истом друштву са Меркеловом, Обамом и другима. Има их довољно. У сваком случају насеља нису препрека миру.”