Ханс Диханд, оснивач, издавач и (су)власник бечког дневника „Кронен цајтунг“, најтиражнијег дневног листа у историји аустријске штампе, преминуо је јуче, у Бечу, у 89. години.

Смрт је наступила у подневним сатима, кратко после погоршања општег стања. (Диханд се од пре недељу дана лечио од слабости и малаксалости.) Режисер животних игара, како су га наклоњени критичари називали, Диханд, ипак, није умро напрасно. Смогао је снаге да се опрости од бројних чланова породице, да последњи задатак својим новинарима – вест о његовој смрти објављена је ексклузивно, у његовом листу. Аустријским и светским медијима преостало је да са закашњењем известе о „одласку цара булевара“.

Имао је много надимака. Као коментатор изабрао је псеудоним Като, по угледу на староримског државника и писца Маркуса Ката Цензоријуса („Разорите Картагину!“). Већина, међутим, сматрала га је својеврсним царем. По једнима био је медијски цар, по другима тек цар булеварске штампе, по трећима, штавише, последњи аустријски цар.

Контроверзан у понашању и одлукама, склон радикалним потезима и свађама, Диханд је био од свега понешто. Важио је за најуспешнијег новинара-уредника послератне Аустрије. Допринео је уздизању штајерског локалног дневника „Клајне цајтунг“ у најтиражнији регионални дневник средње Европе. У функцији главног уредника бечког „Курира“ освојио је примат најчитанијег дневника Аустрије. После бројних свађа са власницима „Курира“, 1959. године, покренуо је „Нови кронен цајтунг“, наследивши булеварску традицију угашеног „Кронен цајтунга“, листа у коме је као четрнаестогодишњак покушао да постане новинар... У пет деценија постојања оборио је све рекорде у читаности. Са више од милион продатих примерака дневно читаност „Кронен цајтунга“ процењује се на 43 одсто (становништва).

Диханд, с правом титулисан као медијски цар, наравно, није био имун на медијску моћ којом је располагао. Преке нарави и ексцентрично-популистичког поимања, неретко је диктирао „народно (не)расположење“: обарао је и постављао шефове влада, укључујући и именовање садашњег канцелара Вернера Фајмана. Доприносио је изборима председника Републике (нажалост, и избору Курта Валдхајма за председника Аустрије), издејствовао је у новинској анкети (сличној некој врсти „незваничног референдума“) да влада буде приморана да о експресном року изгради Јужни аутопут кроз Алпе, десетак пута скупљи од градње пруге Београд–Бар!

Као златна епоха Дихандове каријере, и „Кронен цајтунга“, сматра се период од удруживања Ханса Диханда са немачким медијским концерном ВАЦ, од средине осамдесетих година прошлог века – упркос бројним, ако не и перманентним свађама два партнера. (Партнерство 50 према 50 одсто, при чему уређивачку политику води Диханд.) Свађа је кулминирала 2001. године, када је Диханд поставио свог сина Кристофа за „паралелног“ главног уредника листа. У међувремену, Диханд је у потпуности преузео контролу, а ВАЦ је више пута претио повлачењем. Тек минулог маја ове године, ВАЦ је ултимативно захтевао од Диханда (и Рајфајзен групације) да преузму његове акције – или од свега неће бити ништа у наредних неколико година. Упућени кажу да је спорна цена продаје ВАЦ-ових деоница. Диханд и Рајфајзен нудили су 160 милиона евра, а када је ВАЦ затражио две стотине милиона евра – Диханд је смањио своју и Рајфајзенову понуду на 120 милиона.

Милош Казимировић