Победа, пораз или нешто треће? То је дилема која дан после руских парламентарних избора мучи сваког припадника владајуће партије Јединствена Русија.

После 96 одсто пребројаних гласачких листића недељних избора за нову Думу бројеви казују следеће: у Доњем дому парламента остају исти играчи: Јединствена Русија (ЈР) са 49,54 одсто освојених гласова, што ће јој обезбедити 238 мандата, следе комунисти (КПРФ) са 19,16 одсто (92), Праведна Русија (ПР) Сергеја Миронова 13,22 (64) и Либерално-демократска партија (ЛДПР) Владимира Жириновског 11,66 (56).

Исти играчи, али штошта је другачије. Досадашња суверена премоћ ЈР се истопила. Тај процес није трајао кратко, али као да је све време био у сенци предизборних активности њених лидера: шефа државе Дмитрија Медведева и актуелног премијера Владимира Путина. Руски аналитичари већ неко време опомињу да се имиџ ЈР свео само на та два имена. Ако се таква оцена примени на исказано расположење бирача – владајућа партија је освојила око 15 одсто мање гласова него на изборима 2007 – испада да је и рејтинг владајућег двојца добрано нарушен.

То са собом носи последице које нису занемарљиве.

Нови премијер – а то место је већ резервисано за Медведева – имаће много суженији маневарски простор од претходника Путина. То значи да ће обезбеђивање већинске подршке у парламенту морати да тражи у сарадњи са опозицијом. Ово ће бити посебно деликатно у случају уставних промена које изискују двотрећинску већину, а које је владајући двојац већ најавио.

Такође, не треба губити из вида ни чињеницу да Медведев није политичар Путиновог калибра, што ће и опозицији, дефинитивно, олакшати посао.

Са друге стране, Путин, који је недавно отворено најавио повратак на чело државе, суочиће се са чињеницом да на том путу не може да се ослони само на подршку сопствене партије. Његова победа на изборима у марту наредне године не доводи се у питање из простог разлога што у Русији не постоји политичар који би могао, у том смислу, да му се супротстави.

Али, изборни резултат ЈР ће неминовно и Путина натерати да предизборну реторику усмери на ширу публику, што свакако подразумева одређене корекције, па можда и одустајање од појединих идеја.

Шире гледано, све поменуто би могло да значи и увод у председничку владавину „чвршћом руком”: уколико парламент не буде у стању да свој посао ради активно и ажурно, нема сумње да ће се реч шефа државе тумачити као – пресудна.

А то је већ друга врста политике.

Слободан Самарџија

----------------------------------------------

Запад критикује Путинов „култ личности“

Лондонски „Тајмс” спекулише да би председник Дмитриј Медведев могао да буде проглашен кривцем за пораз странке Владимира Путина: „Можда ће Медведев морати да плати рачун, али то неће повратити изгубљено поверење код милиона бирача.”

Коментаришући предстојећи развој, дневник истиче: „Путинови ставови, попут оних о питању Косова и о контроли атомског програма Ирана и даље ће подстицати нестабилност у међународним односима.“

Континентални европски листови ограничили су се на једноставнију, баналнију критику.

Норвешки „Афтенпостен” констатује да се овог месеца навршава 20 година од распада СССР-а, а да су руски избори јасно показали да се од тада ништа битније није променило.

„Ипак, минули викенд није протекао онако како је то Путин желео. Показало се да ни највећа концентрација моћи не траје вечно.“

„Бернер цајтунг”, близак швајцарској влади, лаконски је известио: „У највећој земљи света, 110 милиона бирача могло је да гласа за 450 посланика Државне думе. Међу њима није се обрео ниједан противник режима. Критички настројени ривали су искључени из изборне трке.“

Лондонски „Гардијан” предвиђа више сценарија, али тек после предстојећих председничких избора: „Могуће је да ће Путин подржати премијера Виктора Супкова у кандидатури за председника државе, а да ће Супков само два или три месеца после добијених избора поднети оставку из здравствених разлога и уступити место Путину. Друга могућност је дата у случају напада западне алијансе на Иран. Путин би могао да распише кризни референдум и врати се у председничку фотељу.”

Лондонски дневник закључује: „Извесно ће још подоста времена проћи док не установимо куда Русија корача – у постпутинску еру или у епоху владавине новог култа (Путинове) личности.“

Швајцарски „Ноје цирхер цајтунг” дао је можда најзанимљивију процену закулисних догађања уочи избора и за време њих: „Нема сумње да би Путин и његови следбеници однели победу, ма под којим условима избори били одржани. Штавише, победа би била убедљивија, да је Путинов апарат смогао снаге да надјача исконске рефлексе аутократије који тиште душе свих политички оријентисаних Руса – без обзира на идеолошке разлике.“

М. К.