Пандемија оптимизма

Први пут, бар у услужном памћењу, доживели смо индивидуализовану глобализацију: у великом коцкању са општом судином, тако рећи цео свет је заиграо на једну карту, звану – Барак Обама. Његово ступање на дужност председника САД изазвало је досад невиђену пандемију – оптимизма: кад се на челу Беле куће први пут нашао један црнац, могућна су и мања „наша чуда” – понадале су се милијарде људи, поготову они који су очували вишак добре воље упркос ударцима зле судбине.

Већ та лавина опште наде у боље дане, којом је дочекан, била би довољна да заслужи светску титулу личности године, коју „Политика” сада први пут проглашава. Јер, шта може једну личност убедљивије да уздигне изнад осталих од чињенице да је, макар и привремено, постала готово општеприхватљиви симбол могућности за оплемењивање међуљудских и међународних односа, с превазилажењем предрасуда, једностраности, искључивости…

Масовно поистовећење с њим је, међутим, местимично, попримало нежељене карактеристике модерног култа личности, вере да се појавио врли појединац који ће савременике ослободити дуго усавршаваних мана. Такво заношење је, наравно, брзо спласнуло: за нешто више од једанаест месеци владавине, Обама није стигао да оствари многа своја обећања, показавши склоност, уједно, да ка наговештеним променама иде у сарадњи с појединим актерима (попут гувернера Централне банке Бена Бернанкија, кога је часопис „Тајм” прогласио за „човека године” зато што је „спречио да ствари буду још горе”) процеса из којих су проистекле текуће кризе.

Поприлично је, такође, раширено мишљење да „није заслужио” или да је бар „прерано добио” Нобелову награду за мир. Јер, он и даље води два рата (у Ираку и Авганистану) и далеко је од извесности да шаљући појачања у Авганистан убрзава, како сугерише, пут ка тамошњем миру и сламању терористичких упоришта.

Чињеница је, међутим, да је осетно поправио и домаћу и међународну политичку атмосферу. Побољшао је имиџ Америке, уз остало – тврдњама да је она сада „спремна да чује чему други теже а не да им налаже шта да раде”, тако да лидери велике већине земаља кажу да су им односи с Вашингтоном унапређени од доласка Обаме на власт. Његово приближавање „другима” дало је повода локалним противницима да га осумњиче као „попустљивца” и „разбијача традиционалних америчких вредности”.

У сваком случају ова година носи печат – „обаманије”, премијерног феномена који је надмашио остале склоности ка крајностима, од прецењивања до потцењивања. Настала је ванредним садејством низа „магнета”: вештог реторичара и „кул” особе, финансијског и ратног посртања, масе жељне промена, мајстора интернетске, медијске и маркетиншке мобилизације, па и схватања је Америка као главни глобализатор почела да трпи последице глобализације и да мора да потражи ново своје место у свету и света у себи.

Какав год био исход антикризних претумбација и других реформи – разочарања нису искључена – остаће забележено да је 2009. дошло до рекордног, па и непрепоручљивог, степена идентификације индивидуалних и колективних модерних судбина с једним човеком. Довољно да Барак Обама заслужи титулу „личности године”.