Бивши потпредседник Египта и дугогодишњи шеф безбедности Омар Сулејман, сива еминенција Муслиманске браће Хаират ал Шатер и један од лидера радикално исламистичке групе салафиста, шеик Хазем Салах Абу Исмаил, дисквалификовани су као кандидати за председничке изборе у мају.

Они су међу десет које је посебна комисија пребрисала са листе од 23 пријављена имена за изборе од којих се очекује да буду завршни чин постреволуционарне транзиције пре него што владајући Врховни савет оружаних снага (СЦАФ) 1. јула преда власт цивилима пошто је управљао Египтом од 11. фебруара 2011.

Одлука о дисквалификацији тројице водећих кандидата појачаће ионако оштре дебате између до скора забрањених исламиста, секуларних реформиста и остатака поретка обореног председника Хосни Мубарака.

Шеф СЦАФ-а, генерал Сулејман, који је у трку ушао тврдећи да жели да спречи да се Египат претвори у религиозну државу, дисквалификован је јер се тврди да није прикупио довољан број од минимум 30.000 гласова из најмање 15 египатских провинција. Он је најавио жалбу.

Парламент је 12. априла изгласао закон по коме нико ко је у последњој деценији имао важне позиције у Мубараковом режиму не може да буде номинован на слична места у наредних пет година. Тиме су под ембарго доспели генерал Сулејман и бивши премијер Ахмед Шафик, још један од председничких претендената.

Закон, који чека одобрење СЦАФ-а, не важи за бивше министре, чиме је поштеђен, за сад водећи кандидат, Амр Муса, бивши Мубараков шеф дипломатије и миљеник либералног Египта.

Изгледа да је комисија нашла формални разлог да дисквалификује Сулејмана, кога је Мубарак именовао за потпредседника непосредно уочи свог пада, почетком прошле године.

Сматра се да Сулејман, користећи углед армије, покушава да оживи данас непопуларно савезништво великог капитала и војне бирократије. Његова кандидатура иритирала је многе који верују да се иза ње крије покушај да војска сачува утицај и привилегије које је уживала још од времена обарања монархије 1952.

Армија је током египатских Дана гнева стекла наклоност одбијајући да пуца у народ и тада није било необично што је СЦАФ-у дато да управља земљом у периоду транзиције.

Револуција је променила баланс моћи у корист армије, али то тада још није било довољно да би се стишале страсти на улицама. Од „племените младежи” која је изнела револуцију – махом припадника урбане средње класе чији су захтеви прихваћени као легитимни, затражено је да се врати кућама и „одраслима” препусти да управљају земљом.

Све је то допринело не само све оштријим поделама у друштву, већ и тензији која је многе натерала да се поново врате на славни каирски трг Тахрир и да захтевају да се војска што брже врати у касарне.

Био је неопходан неки компромис, па се Сулејман брзо нашао са лидерима Муслиманске браће – најорганизованије политичке формације у земљи – која се после година забране деловања, брзо ставила на чело. Суштина никад јавно потврђеног договора била је: парламент Браћи, председничка функција војсци.

Изгледа да је договор генерала и Браће охрабрио лидере СЦАФ-а. Сулејман је постао председнички кандидат, а исламисти су се уплашили да ће бити изиграни.

Сукобу генерала и исламиста доприноси и жестока дебата око писања новог устава пре избора. СЦАФ покушава да ограничи утицај Браће која се држе слогана свог оснивача Хасана ел Бане да је „ислам религија и држава”, мада не траже увођење шарије, исламског законодавства.

Исламисти узвраћају критиком прелазне владе Камала ел Ганзурија. Армију оптужују да није спремна да преда власт и да опструише револуцију 25. јануара 2011.„Тензија постоји, не желимо да ништа одложи комплетну транзицију ка демократији”, каже један високи функционер Браће. „Има међутим наговештаја да СЦАФ жели да одложи тај процес”.

Да би то предупредили, Муслиманска браћа су прекршила раније обећање да, са већином коју држе у парламенту, неће имати председничког кандидата. Онда су се предомислили.

Кандидату Браће, Шатеру, учешће у председничкој трци оспорава се због ранијих кривичних пресуда због корупције – за које се сматра да су биле одмазда Мубараковог сина Гамала, пресуда које је недавно СЦАФ поништио па се поставља питање легалности те одлуке.

Велики бизнисмен и финансијер најстарије исламистичке организације арапског света – Муслиманска браћа створена су 1928. – тек недавно се пријавио на листу председничких кандидата. Имајући у виду да Партија слободе и правде, политичко крило Браће, контролише готово половину парламента, Шатеру су у старту даване велике шансе, што је додатно појачало страх либерала, левичара, врхова исламског учења из ал Азхара и коптске цркве, од исламизације египатског друштва.

У очекивању Шатерове дисквалификације, Браћа су номиновала Мохамедеа Мурсија, резервног кандидата. Из Шатеровог штаба најављена је жалба.

Шеик Исмаил, адвокат и популарни проповедник, дисквалификован је пошто се тврди да је његова мајка имала америчко држављанство.Устав из 1971. предвиђа да кандидат и његови родитељи буду египатски држављани и да нико од њих никада није био држављанин неке друге земље.

Та одлука разјарила је салафисте, најрадикалније исламистичко крило националне политичке сцене који контролишу четвртину парламента. Исмаил демантује наводе о својој мајци тврдећи да је жртва завере, а у његовој странци Нур подсећају да овако стриктни критеријуми наслеђа у пракси никада нису спровођени.

Мајке двојице египатских лидера, пуковника Мохамеда Нагиба, првог председника после револуције 1952, и Анвара ел Садата, председника од 1970. до 1981. биле су Суданке. Истовремено, двојица председника имали су супруге полу Британке (Џихан Садат и Сузана Мубарак).

Упркос томе, оштри критеријуми „чистоте крви” већ су из председничке трке избацили неке попут Мохамеда Ел Барадеја, Нобеловца за мир и дугогодишњег шефа Међународне агенције за нуклеарну енергију.

Салафисти су у петак, дан уочи одлуке изборне комисије, масовно изашли на Тахрир

Сем што прети заоштравањем ситуације, елиминација тројице најјачих кандидата за трку у првим слободним председничким изборима унеће додатну конфузију у бирачко тело чијих је 40 одсто и даље неопредељено.

Египту се на недефинисан период поново отварају врата неизвесности и политичке нестабилности. „Озбиљне кризе”, како упозоравају салфисти најављујући велике протесте.