После седам година и седам месеци америчке борбене трупе напуштају Ирак. Како то обично бива када је реч о војним потезима САД на Блиском истоку све је пропраћено политичким неспоразумима и медијском халабуком за коју се испоставило да је утемељена, најблаже речено, на неистинама.

Када су 20. марта 2003. године САД, Велика Британија и њихови пријатељи по оружју напали Ирак ова агресија – без зеленог светла УН – правдана је оптужбом да Ирак под диктатуром Садама Хусеина поседује оружје за масовно уништење. И да је, самим тим, за човечанство претња коју треба силом елиминисати.

Брзо је откривено да су Џорџ Буш млађи и Тони Блер – уз велику помоћ „слободних” медија – слагали и своје бираче и свет. Наводно опасно ирачко оружје никада није пронађено, али је Ирак окупиран. Трагичне последице ове антиирачке лажи и данас се осећају а као сећање на измишљени повод за агресију на Ирак група светских књижевника прогласила је 20. март за Дан политичке лажи.

Нешто слично догодило се и поводом објављивања вести да је и „последња америчка борбена јединица напустила Ирак”. Стејт департмент је слављенички саопштио да је то „историјски тренутак”, медији, посебно амерички, детаљно су описивали како последњи тенкови прелазе ирачко-кувајтску границу наглашавајући како куполе с топом, овога пута, нису окренуте према Багдаду. Посебно се наглашавало да је коначно повлачење завршено две недеље пре рока – последњег дана августа.

Прелазак из августа у септембар требало би да буде, како најављују медији, за Ирак велика прекретница. Биће окончана војна интервенција „Слобода за Ирак” – започета 2003. године – и стартује операција „Нови почетак”.

А онда је уследио хладан туш, Бела кућа је демантовала извештаје великих америчких телевизијских кућа. У Ираку још је стационирано око шест хиљада војника у борбеним јединицама који би требало да напусте земљу до првог дана септембра. Осим тога, у Ираку остаје још 50.000 „обичних” војника који би требало, према обећању Барака Обаме, да се врате кући до краја 2011. године.

Амерички медији су и сакрили да ће уместо људи у униформи њихове послове преузети цивили на платном списку разних служби, приватних војних и безбедносних агенција. Само Стејт департмент ангажоваће додатних 4.700 људи за чување дипломатских представништава у Ираку.

Нешто се, ипак, мора признати. У Вашингтону је неко паметно закључио да одлазак америчких ратника не треба помпезно прославити. Посебно не у стилу који је виђен 1. маја 2003. године када је тадашњи амерички председник Џорџ Буш, у пилотској униформи, на носачу авиона „Абрахам Линколн“, тријумфално изјавио како је рат у Ираку завршен америчком војном победом.

Живот је сурово демантовао Буша млађег, у годинама које су уследиле из Ирака су стизале црне вести. Иако су, према Бушовим речима, победили, хиљаде америчких војника је у ковчезима враћено у домовину.

Биланс је заиста трагичан. Од Бушове „победе“ до краја јула ове године у Ираку је погинуло 4.413 америчких, 179 британских и 139 војника других држава које су подржале страну интервенцију. У истом периоду рањено је више од 31.000 америчких војника. Поређења ради, у кратком обрачуну са Садамовом армијом погинуло је 138 америчких и 33 британска војника. Цивилне ирачке жртве не броје се овако прецизно: процењује се да је ваљда „славећи америчку војну победу“ погинуло више од 100.000 Ирачана.

Поред људских жртава САД су претрпеле – и још трпе – друге губитке. Амерички углед у свету је, због војне интервенције у Ираку, драстично окрњен и садашњи председник Барак Обама морао је, одмах по уласку у Белу кућу, да почне мукотрпно уклањање причињене штете. Нимало лак посао: интервенција у Ираку веома је ојачала Иран, амерички противници у Авганистану су „узлетели”, арапске државе су још неповерљивије, Палестинци све нервознији, исламски екстремизам је у порасту ...

„Мора се пажљиво проценити који политички циљеви су постигнути и да ли САД данас стоје боље него пре почетка рата у Ираку”, сматра пензионисани амерички генерал и спољнополитички аналитичар Вилијам Неш. „Мој је утисак да је има више негативних него позитивних резултата. Рат је допринео стратешком слабљењу САД у региону и треба да се запитамо коју цену смо платили да бисмо свет ослободили од једног зликовца”.

Има, наравно, и другачијих размишљања која оправдавају напад на Ирак 2003.

„Блиски исток без Садама је из корена измењен. Држава која је раније била стална претња и непријатељ САД сада је једна врста савезник“, сматра амерички аналитичар Томас Донели.

На крају треба рећи и да ће последице ратовања у Ираку Американци још дуго осећати и на свом џепу. Процењује се да је ирачка авантура досад коштала САД нешто више од хиљаду милијарди долара. Ту, међутим, и није финансијски крај ирачке приче за САД. Постоје рачунице – једну је обелоданио угледни амерички економиста Џозеф Стиглиц – да ће, коначни рачун за војну интервенцију и Ираку и све његове последице коштати Американце чак три хиљаде милијарди долара.

Жарко Ракић

----------------------------------------------

Врата пакла су и даље отворена

Амерички званичници и генерали недељама покушавају да убеде међународну јавност како повлачење борбених снага САД из Ирака неће угрозити стабилност у овој земљи те да су „ирачки политичари вољни да учине конкретне кораке ка формирању нове владе уочи окончања борбених операција америчке војске у тој земљи”. Чини се, пак, да и ако су некога успели у те тврдње да убеде, то засигурно нису ирачки политичари и ирачка јавност.

Лидери водећих ирачких партија нису ни близу договору око формирања владе, а последња борбена јединица САД је напустила Ирак, остављајући 50.000 својих колега који чине прелазне америчке снаге задужене за обуку и подршку ирачкој војсци и полицији. Иако су Американци довољно близу, забринутост експерата изазива чињеница су ирачки политичари толико подељени да се у појединим медијима већ разматра стара теза да би Ирак могао да се подели на три дела – сунитски, шиитски и курдски.

Наде у скорашњи договор политичких партија које подржавају сунити и оних које представљају шиите распршене су протекле недеље када је алијанса Иракија, бившег ирачког премијера Ијада Алавија, и формално прекинула преговоре о формирању коалиционе владе са алијансом Држава права актуелног премијера Нурија ал-Маликија. Алавијев политички блок подржан углавном од сунита и Маликијев блок, који подржавају шиити, преговарају више од два месеца, при чему су парламентарни избори у Ираку одржани још 7. марта ове године.

Портпаролка алијансе Иракија Мајсун ал-Дамлуји рекла је да је њен савез прекинуо преговоре са Маликијевим блоком због тога што је он њену алијансу назвао сунитском, јавио је Ројтерс.

„Ми тражимо да се он извини, не Иракији, већ присталицама Иракије који су гласали за национални, а не за секташки пројекат”, казала је она.

Како је објаснио један од званичника Иракије, Интисар Алави, ова алијанса је ознаку „сунитска” схватила за увреду јер су „више од 26 од 91 изабраног посланика те алијансе а сам Ијад Алави – шиити”.

Иначе, ниједна од две алијансе није освојила већину на изборима, али је коалиција Иракија Ијада Алавија освојила два места више у парламенту од коалиције Правна држава премијера Нурија ал-Маликија. Ирачки парламент има укупно 325 посланика, при чему је неслога шиитске, курдске и сунитске политичке фракције огромна, а највећи камен спотицања у преговорима представља питање коме ће припасти место премијера.

Препирке међу политичарима, које месецима не сплашњавају, из дана у дан увећавају бес ирачке јавности, која се уз све то суочава са економским потешкоћама и све већом несигурношћу због појачане терористичких активности екстремистичких група у Ираку. Због свађа политичара, дванаест ирачких организација за грађанска права поднеле су овог месеца тужбу којом траже од посвађаних политичара да формирају владу или распусте парламент и распишу нове изборе.

Према речима Фалеха Абдула Џабара, директора Центра за ирачке студије при Универзитету у Бејруту, он је забринутији него икад за судбину Ирака.

„У 2004. години био сам забринут, 2005. године био сам забринут, и сваке године до 2009. бринуо сам због онога што се догађа у Ираку. Али, никад до сада нисам све видео тако црно као ове 2010. године. Врата пакла су и даље отворена”, каже за немачки „Шпигл” Фалех Абдул Џабар.

Да Џабарова забринутост није без основа, сведочи и недавна изјава команданта ирачке војске генерал Бабакира Зебарија који тврди да ирачке снаге неће моћи да осигурају безбедност земљи до 2020. године и да би САД требало да остану до тада у Ираку.

Ипак, борбене јединице САД су се повукле, док ирачки политичари губе јединствену шансу да преузму контролу над својом земљом и искористе за добробит грађана све њене богате ресурсе, пре свега оне нафтне.

Међутим, и перспективна нафтна индустрија и остали индустријски сектори Ирака мораће да сачекају инострану финансијску инјекцију због свађе политичара. Наиме, како преноси Ројтерс, страни инвеститори, који су добили посао обнове ирачких фабрика, одлучили су да одложе своје инвестиције, вредне неколико стотина милиона долара, због политичке нестабилности изазване неформирањем владе пет и по месеци после избора.

Н. Радичевић