Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 12. јула – Др Јенс Бестијан, виши истраживач у Хеленској фондацији за европску и спољну политику у Атини, пре тога аналитичар у Европској агенцији за обнову, као и извршни уредник „Журнала за студије југоисточне Европе”, чест је гост у престоницама нашег региона, али и америчких института. Његов најновији боравак у Вашингтону, где је учествовао на једном експертском округлом столу посвећеном приликама на Балкану у Институту „Вудро Вилсон”, искористили смо за нови разговор за „Политику” о кризи у Грчкој коју прати из непосредне близине.

Да ли је ерупција кризе у Грчкој била изненађење, или је очекивана?

У Европи Грчка је била показни пример шта се догађа земљи која је систематски живела изнад својих могућности током последње деценије. Према томе, то је било изненађење само за оне који су окретали главу пред оним што се спремало.

Да ли је победник на изборима прошлог септембра, данашњи премијер Папандреу, био свестан шта ће наследити од свог претходника?

Криза се није манифестовала само у последњих осам месеци. Њени главни узроци – претерано јавно задуживање, губитак економске конкурентности у кључним секторима као што је бродоградња, све већи дугови фирми и појединаца – све то нису видели само они који су намерно жмурили током последње деценије.

Што се Папандреуа тиче, он је свој предизборни програм морао да напусти од првог дана откако је преузео премијерску дужност у октобру, да би се посветио менаџменту кризе. Треба, међутим, констатовати да је његова партија била веома мало припремљена за оно са чим ће се суочити.

Судећи по честим генералним штрајковима, намеће се питање да ли је грчко друштво спремно да се суочи са неопходним реформама?

То је питање које доминира у јавним дебатама у Атини и с временом ће постајати све актуелније. Да ли ће грађани моћи да издрже „стезање каиша” током болних реформи, зависиће од тога да ли ће влада бити у стању да се уверљиво суочи и на адекватан начин реши два главна проблема у својом апарату: пореске утаје и елиминисање корупције, односно привођење правди корумпираних функционера.

Ово што се сада догађа јесте експеримент без преседана у економским променама и фискалним прилагођавањима: то што у следеће три године мора да уради грчка влада јесте највеће фискално кресање које је икад покушано за тако кратко време. Све при том мора да се обави у околностима поларизоване политичке климе у Атини. Нема гаранција да ће експеримент успети.

Рекло би се да оно кроз шта сада мора да прође Грчка веома личи на модел транзиције једне бивше комунистичке земље која из социјализма треба да пређе у груби тржишни капитализам?

За посматрача у Београду, Сарајеву или Загребу сличности су фрапантне: откако је криза избила у октобру 2009, мени се често поставља ово питање. На много начина ово што сада почиње да дешава у Грчкој по много чему је последња шанса за ову земљу да се реформише и успостави нове односе између државе, грађана и економије.

Оно што, међутим, много говори јесте околност да ова модернизације није проистекла изнутра, него је наметнута споља, пошто је Грчка изгубила сав свој фискални, финансијски и економски кредибилитет на страним тржиштима капитала и код својих европских партнера.

Види се први пут веома јасно и да бити чланица ЕУ и еврозоне не сврстава обавезно једну земљу у економије са модерном пословном структуром, динамичним грађанским друштвом и ефикасним административним структурама. Много тога је у Грчкој остало исто као што је било 1981, када је ушла у ЕУ и откако је пре деценију прихватиле евро: менталитет који државу види као биро за запошљавање, уз све пратеће злоупотребе, корупцију и непотизам...

Грчка криза је већ потресла ЕУ, како видите њен утицај на непосредне грчке суседе и западни Балкан?

Оно што је почело као грчка криза, у последњих неколико месеци сазрело је у истинску кризу еврозоне, која указује не само на неодговорност Атине у последњих десет година, већ и на недостатак ефективних политичких интервенција и координације у Бриселу. Криза зато темељно угрожава стабилност 11 година старе заједничке монете.

Што се тиче југоисточне Европе, њене економије су још далеко од чврстог тла; регион је тренутно под утицајем секундарних последица глобалне економске и финансијске кризе, са симптомима опадајуће тражње, презадужености фирми и грађана, као и растуће незапослености. У таквим околностима криза у Грчкој погађа и потенцијале за опоравак њених суседа, пошто су у последњој деценији управо директне инвестиције из Грчке и раст њене трговине са овим регионом били позитиван фактор у транзицији ових земаља. То ће сада, за неко време, бити на леду.

Србија је једна од земаља у којој су грчке банке присутне у значајној мери. Могу ли оне у новим околностима да наставе да послују као и досад?

 Грчке комерцијалне банке у Србији су суочене са растућим проблемима лоших кредита у матичној земљи и у суседству, што неизбежно утиче на њихове кредитне активности у Србији, Румунији, Албанији, Бугарској и БЈР Македонији.

Важно је, међутим, напоменути да се ниједна грчка банка не повлачи из Србије и околних земаља, јер, упркос неопходним прилагођавањима пословног модела, њихова позиција и профитабилност тамо су такви да представљају стабилизујући фактор у околностима када им се прилике код куће погоршавају.

Како ће грчка криза утицати на процес приступања ЕУ земаља западног Балкана?

Питање како ће све што се збива у Грчкој утицати на најважнији политички пројекат у региону јесте у главама свих политичара и гувернера централних банака. Растуће уверење у главним градовима од Тиране, преко Скопља до Београда јесте да ће због проблема са Атином ЕУ постати опрезнија око проширења и према кандидатима постати много строжа кад је реч о испуњавању неопходних услова у процесу приступања.

То је област спољне политике у којој ће грчки лидери у долазећем периоду бити на кључном испиту. Они би морали да пошаљу јасне сигнале ангажовања у региону, подржане практичним напорима подршке својим суседима који би нагласили кључну поруку: упркос кризи и изазовима које намеће, Грчка неће бити окренута само себи нити ће заборавити своје суседе. Због тога Папандреуова влада већ припрема такозвану агенду 2014, када ће на њу доћи ред да председава ЕУ.

Милан Мишић