Будилник, брзи туш, па кафа у пабу на ћошку.

– Колико то кошта?

– Двеста педесет пезета.

– Па само пре неки дан кафа је била евро и по.

Келнер објашњава да заокружује износ само минимално у своју корист, према оригиналном курсу из 1998, кад је тек успостављени евро вредео 166,386 шпанских пезета.

Радња се дешава у јуну 2012. у представи која се приказује у мадридском кафе-театру. И десило се незамисливо: Грчка је увела драхму у априлу. А за нешто више од месец дана финансијски земљотрес збрисао је евро из Португалије, Италија се вратила лири, а Шпанија својој старој пезети.

Крах еврозоне Шпанци данас гледају у позоришној представи свесни  да би ова фикција у скорој будућности могла да се претвори и у стварност. Она, слаже се већина стручњака, не би била тако ружичаста као у уметничком комаду. Стручњаци ових дана објашњавају да би, буде ли се Шпанија одлучила на повратак пезети, кафица у пабу коштала бар 450, а не 250 пезета, као у представи.

Зашто, пита мадридски „Паис” и цитира оне ретке који сматрају да би повратак на пезету донео Шпанији одређене повољности.

Анализа „Капитал икономикса” оцењује да би Шпанија са пезетом била у прилици да се врати сопственој монетарној политици. Могла би девалвирањем вредности пезете, и штампањем новца, да откупи свој јавни дуг. Девалвацијом би подстакла туризам и извоз јер би шпанска роба појефтинила и постала конкурентнија. Куповна моћ домаћих потрошача би се знатно смањила, стандард би опао. Али све би то било надокнађено приливом „девизног евра” који би преплавио иберијске обале.

Али, како одвраћа, супротстављени многобројнији табор економиста, компаније и појединци нагрнули би на шпанске банке на најмањи наговештај да се припрема крај евра. Јер искуство говори да би спољни  и већина домаћих дугова наставили да се рачунају у „чврстој валути”. То би испразнило депозите, па би хиљаде компанија у немогућности да подигну кредите морале да ставе катанац на врата. Дошло би до велике инфлације која би прогутала позитивне ефекте девалвације.

Велику пажњу привукао је и економски бестселер француског професора у Лилу Ерика Дора, који је у октобру објавио „Водич за излазак из еврозоне”. Он, као и многи други из његове струке, подсећа да нема експресног напуштања актуелне монете, а да техничка припрема за увођење новог или повратак старог новца уме да потраје. Зато би се, у том случају, на већ постојеће евроновчанице ударио штампани жиг пезете, лире, или франка, па би такве служиле за плаћање у прво време.

За то време, по угледу на аргентински модел из 2001, целокупна сума новца у банкама била би конвертована у пезету, а штедишама би било дозвољено да узму само по сто „правих” евра. Тако би се отклонила опасност од пражњења банака. Али би се знатно повећао ризик од масовних демонстрација и краха политичких структура, ко год да је на власти.

Аргентинци су своје паре при томе држали у Мајамију, јер су научили да не верују својим банкама. Када је дошло до девалвације, неки од латифундиста су донели своје милијарде из Америке и одлучили да за багателу откупе оно што им треба. У Европи је, чак и у оваквој кризи, такав сценарио незамислив.

Зато, како говоре извори из његовог штаба, новоизабрани премијер Марјано Рахој, чија конзервативна влада ступа на власт тек пред Божић 23. децембра, и не размишља да кафу плаћа у пезетама. Иако се још није појавио у јавности, а његова Народна партија десног центра је добила апсолутну већину, из окружења будућег премијера је процурило да је већ разговарао са Ангелом Меркел. И да ће „по сваку цену” испоштовати захтев да буџетски дефицит смањи хитно за суму од 15 до тридесет милијарди евра, према различитим прорачунима.

Са евром или без њега, Шпанију чекају тешки дани. Кресање буџета, двоструко већа незапосленост него што је просек у ЕУ, истањено стрпљење становништва, покрет 15-М који је накратко престао да окупира улице и тргове, све више бескућника, одлив мозгова... Ипак, нове власти тврде да ће Мадрид сва та одрицања издржати и да евро нема алтернативу. Сем у позоришном комаду.