У Грузији, Сакашвилијев „Титаник” остаје са све мање посаде, која слути потонуће и нема воље да следи капетана, решеног да судбини пркоси усправан на бродском мосту. Разлог је изгубљени рат с Русијом. Све већи број грузијских политичара окривљује проамерички настројеног председника, сматрајући да је недржавнички несмотрено утрчао у руску спремљену мишоловку и (испровоциран из Јужне Осетије) увалио олако Грузију у сукоб. Цена претрпљеног пораза је сада висока – руско појачано војно присуство у Абхазији и Јужној Осетији, још мање изгледа да се те две аутономије интегришу и вероватно економске тешкоће у земљи. Оне већ и без тога нису биле мале.

Уз све друго, потребно је успоставити контакт с Москвом и почети разговор. Са суседом таквог габарита не може се бити у непријатељству, а Медведев и Путин не желе ни да чују за Тбилиси докле год се у Грузији на врху власти шепури „пудла Америке”, „мали надувенко”.

Дакле, на хоризонту Грузије указује се лагано контура потенцијално јаког антисакашвилијевског фронта политичких изазивача председника.

Зураб Ногаидели, бивши премијер и Сакашвилијев бивши министар финансија, објавио је да ће образовати сопствену опозициону партију, огорчен „огромном грешком” шефа Грузије. Ногаидели је већ четврти тог ранга. Пре њега, бившег студента Колумбија универзитета, адвоката а на крају председника, напустила је Нино Бурдзанадзе, уз Сакашвилија предводница „револуције ружа” (2003) и спикер парламента.

Бурдзанадзеова је поднела оставку још пролетос. Међутим, септембра после ратне несреће објавила је да ће се вратити у политички живот земље, где су на сцени још два Грузинима знана политичка повратника – Саломе Зурабишвили и Иракли Окруашвили, бивши шеф дипломатије и бивши министар одбране, сада у добровољном избеглиштву у Паризу.

Окруашвили и Сакашвили, својевремено блиски лични пријатељи, у сукобу су од 2006, после оптужби оног првог да је Сакашвилијева влада уплетена у корупционашке активности и чак у једно убиство. Недавно, бивши шеф одране је такође основао партију (Покрет за уједињење Грузије) и објавио да ће се вратити из Француске.

Последњи који је у врло кратком периоду пружио корак у страну је Солзар Субари, јавни правобранилац, чија је септембра формирана партија названа Јавним покретом за слободу и правду. Покрет за слободу и правду скројен је као политички кров, погодан да под њим пронађу место и невладине организације а и политички неудомљени, мада Грузији познати делатници, појединци.

И све је то резултат септембарске грознице. Нешто се спрема, али шта? Национални политиколог Коба Турманидзе сматра да се оно што се обично назива „приликом” безмало њуши у ваздуху – све више је јасно да је подршка Грузина Сакашвилију у значајном срозавању. Нана Сумбадзе, из Института за политичке студије, потврђује утисак, мада другим речима. Вели, искусни политичари какав је Ногаидели „могу предосетити да су Сакашвилију дани на власти одбројани”. И дабоме, на време мисле „на место у новој хијерархији”.  

Самог пак Ногаиделија (тренутно, иначе, извршни функционер инвестиционе фирме једног бившег фудбалера) – рат је натерао да напусти удобан живот. „То је била огромна грешка наше владе, да допусти да буде уловљена у замку рата. Просто невероватно. Још не могу да поверујем да се то догодило.”     

Вредни, ревносни Сакашвили. Ако је волео и некада посматрао предивне филмове о животињама и природи, могао би да се присети шта се догађа лавовима када остаре и изгубе моћ господарења територијом. Повуку се у пећину и угину. Лавље достојанство им не допушта да буду растргнути.