Ka­lid Še­ik Mu­ha­med neposred­no po­sle hap­še­nja 2003. u Pa­ki­sta­nu (Fo­to Beta)

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 15. novembra – Da li su organizatori najveće terorističke akcije u istoriji „borci nelegalnih neprijateljskih formacija” ili obični kriminalci? Ovo je pitanje o kojem se ovde oštro debatuje od petka, kada je Obamina administracija saopštila da će se organizatorima najveće terorističke diverzije u istoriji suditi pred federalnim građanskim sudom u Njujorku, gotovo u neposrednoj blizini mesta na kojem je, u ruševinama od čelika i betona i u paklu zapaljenog avionskog goriva, poginulo blizu 3.000 ljudi.

Odluka koju je saopštio glavni javni tužilac Erik Holder ocenjena je kao istinska „pravna bomba” i najava „suđenja veka” na Menhetnu, a u svakom slučaju najvećeg terorističkog procesa u američkoj istoriji. Procesa koji će, s obzirom na posledice koje je u svetu izazvao 11. septembar 2001, biti planetarni spektakl.

Na optuženičkoj klupi će se naći petorica zaverenika, a u glavnoj ulozi je Kalid Šeik Muhamed (48), Pakistanac rođen u Kuvajtu, koji je, prema sopstvenim tvrdnjama osmislio i Osami bin Ladenu predložio da se izvede nešto što dotle nije viđeno: da se otme nekoliko aviona i zajedno sa putnicima usmeri ka ciljevima koji su simboli američke ekonomske, vojne i političke moći. Tako su srušene dve najmonumentalnije zgrade u Njujorku, pogođen Pentagon, dok se treći avion, kome je valjda meta trebalo da bude Bela kuća, srušio ne stigavši do cilja.

Muhamed, koji je TV prenos realizacije ovog plana pratio iz jednog kafea u Karačiju, uhvaćen je u Pakistanu u martu 2003, i zajedno sa ostalima danas je u zatvorskoj jedinici američke vojne baze Gvantanamo, na Kubi, zajedno sa četvoricom glavnih pomagača – dva državljanina Jemena, jednim Saudijcem i jednim zemljakom iz Pakistana.

Amerika je oko odluke da se ovoj petorki sudi kao običnim kriminalcima podeljena iz mnogo razloga. Oni koji joj se suprotstavljaju ističu argumente koji polaze od toga da je ovo „suđenje Bušovoj eri”, preko tvrdnje da je „11. septembar” bio „čin rata”, pa do toga da će njihovo dovođenje na teritoriju SAD povećati rizik novog terorističkog napada.

Ističe se i da ovi teroristi ne zaslužuju prava koja im pruža američki pravosudni sistem, da će u procesu biti obelodanjene mnoge državne tajne, kao i da će optuženi suđenje, koje će biti otvoreno za javnost, iskoristiti za propagandu džihada, svog „svetog rata” protiv Amerike i Zapada.

Ističe se i da je reč o nepotrebnom i opasnom riziku, koje podrazumeva mnoštvo pravnih komplikacija za državu kao tužioca, jer će odbrana nastojati da iskoristi mnoge proceduralne začkoljice da bi slučaj oborila. Među njima su i činjenice da su optuženici već osam godina u zatvoru bez optužnice, da im, najverovatnije, nisu propisno saopštena „Miranda prava” kojima započinje svako hapšenje („imate pravo da ćutite, jer sve što kažete može i biće korišćeno na sudu protiv vas”), kao i da su bili izloženi nezakonitoj torturi. Prema podacima iz interne istrage, prvooptuženi Muhamed je „pridavljivan” čak 183 puta da bi mu se iznudila priznanja o detaljima operacije.

Po američkom procesnom pravu, o tome da li je optuženi konačno kriv ili ne, odlučuje porota pošto sasluša argumente i dokaze optužbe i odbrane. Sudija pri tom ocenjuje koji su dokazi relevantni i pravno valjani, ali se već javlja dilema da bi u tu kategoriju moglo da se svrsta Muhamedovo priznanje da je on bio glavni organizator ove terorističke akcije, jer je dato posle mučenja. Vojni sudovi su inače „fleksibilniji” u dokaznom postupku.

Podeljene su i porodice žrtava: dok jedni pred TV kamerama iznose zadovoljstvo što će, konačno, „ceo svet videti kakvi su oni”, drugi smatraju da je njihovo tretiranje kao običnih kriminalaca nepravda prema poginulima.

Politički su najviše ozlojeđeni republikanci, pod čijom administracijom je započet „rat protiv terora”, osumnjičeni za terorizam (njih ukupno 225) smešteni i Gvantanamo i tamo saslušavani uz torturu, a uz to i proglašeni nelegalnim borcima na koje se ne primenjuju odredbe Ženevske konvencije o ratnim zarobljenicima.

Kalid Šeik Muhamed i saučesnici na teritoriju SAD mogu da budu prebačeni tek 45 dana nakon što o tome bude obavešten Kongres. Obama je, stupajući na dužnost, obećao da će zatvor u Gvantanamu zatvoriti u roku od godinu dana – taj rok ističe 22. januara.

Milan Mišić