Ка­лид Ше­ик Му­ха­мед непосред­но по­сле хап­ше­ња 2003. у Па­ки­ста­ну (Фо­то Бета)

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 15. новембра – Да ли су организатори највеће терористичке акције у историји „борци нелегалних непријатељских формација” или обични криминалци? Ово је питање о којем се овде оштро дебатује од петка, када је Обамина администрација саопштила да ће се организаторима највеће терористичке диверзије у историји судити пред федералним грађанским судом у Њујорку, готово у непосредној близини места на којем је, у рушевинама од челика и бетона и у паклу запаљеног авионског горива, погинуло близу 3.000 људи.

Одлука коју је саопштио главни јавни тужилац Ерик Холдер оцењена је као истинска „правна бомба” и најава „суђења века” на Менхетну, а у сваком случају највећег терористичког процеса у америчкој историји. Процеса који ће, с обзиром на последице које је у свету изазвао 11. септембар 2001, бити планетарни спектакл.

На оптуженичкој клупи ће се наћи петорица завереника, а у главној улози је Калид Шеик Мухамед (48), Пакистанац рођен у Кувајту, који је, према сопственим тврдњама осмислио и Осами бин Ладену предложио да се изведе нешто што дотле није виђено: да се отме неколико авиона и заједно са путницима усмери ка циљевима који су симболи америчке економске, војне и политичке моћи. Тако су срушене две најмонументалније зграде у Њујорку, погођен Пентагон, док се трећи авион, коме је ваљда мета требало да буде Бела кућа, срушио не стигавши до циља.

Мухамед, који је ТВ пренос реализације овог плана пратио из једног кафеа у Карачију, ухваћен је у Пакистану у марту 2003, и заједно са осталима данас је у затворској јединици америчке војне базе Гвантанамо, на Куби, заједно са четворицом главних помагача – два држављанина Јемена, једним Саудијцем и једним земљаком из Пакистана.

Америка је око одлуке да се овој петорки суди као обичним криминалцима подељена из много разлога. Они који јој се супротстављају истичу аргументе који полазе од тога да је ово „суђење Бушовој ери”, преко тврдње да је „11. септембар” био „чин рата”, па до тога да ће њихово довођење на територију САД повећати ризик новог терористичког напада.

Истиче се и да ови терористи не заслужују права која им пружа амерички правосудни систем, да ће у процесу бити обелодањене многе државне тајне, као и да ће оптужени суђење, које ће бити отворено за јавност, искористити за пропаганду џихада, свог „светог рата” против Америке и Запада.

Истиче се и да је реч о непотребном и опасном ризику, које подразумева мноштво правних компликација за државу као тужиоца, јер ће одбрана настојати да искористи многе процедуралне зачкољице да би случај оборила. Међу њима су и чињенице да су оптуженици већ осам година у затвору без оптужнице, да им, највероватније, нису прописно саопштена „Миранда права” којима започиње свако хапшење („имате право да ћутите, јер све што кажете може и биће коришћено на суду против вас”), као и да су били изложени незаконитој тортури. Према подацима из интерне истраге, првооптужени Мухамед је „придављиван” чак 183 пута да би му се изнудила признања о детаљима операције.

По америчком процесном праву, о томе да ли је оптужени коначно крив или не, одлучује порота пошто саслуша аргументе и доказе оптужбе и одбране. Судија при том оцењује који су докази релевантни и правно ваљани, али се већ јавља дилема да би у ту категорију могло да се сврста Мухамедово признање да је он био главни организатор ове терористичке акције, јер је дато после мучења. Војни судови су иначе „флексибилнији” у доказном поступку.

Подељене су и породице жртава: док једни пред ТВ камерама износе задовољство што ће, коначно, „цео свет видети какви су они”, други сматрају да је њихово третирање као обичних криминалаца неправда према погинулима.

Политички су највише озлојеђени републиканци, под чијом администрацијом је започет „рат против терора”, осумњичени за тероризам (њих укупно 225) смештени и Гвантанамо и тамо саслушавани уз тортуру, а уз то и проглашени нелегалним борцима на које се не примењују одредбе Женевске конвенције о ратним заробљеницима.

Калид Шеик Мухамед и саучесници на територију САД могу да буду пребачени тек 45 дана након што о томе буде обавештен Конгрес. Обама је, ступајући на дужност, обећао да ће затвор у Гвантанаму затворити у року од годину дана – тај рок истиче 22. јануара.

Милан Мишић