Два по проблематици слична случаја „председничког посртања” плене пажњу немачке и француске јавности: у Паризу је бивши председник Жак Ширак минулог четвртка осуђен на две године робије, условно, због злоупотребе новца из градских фондова. У Берлину је достојанство савезног председника Кристијана Вулфа изнесено на ломачу, истиче у коментару недељник „Цајт”. Углед немачког председника озбиљно је пољуљан открићима афере, тврди штампа, која сведочи о мањку морала првог човека савезне републике – када је реч о прихватању бесплатних повољности, које други плаћају конвертибилном валутом.

Према досадашњим сазнањима, немачки председник је пре три године, тада као покрајински премијер Доње Саксоније, позајмио од „краља спекуланата некретнинама” мултимилионера Егона Геркенса пола милиона евра да би купио вилу, како је касније објаснио, скромну, али његове друге супруге ипак достојну кућицу. Позајмица је била проблематична, а Геркенса органи финансијске управе сумњиче да се преселио у Швајцарску не би ли затро траг новцу који је претходно дозначио на рачуне швајцарских банака, заборавивши да декларише трансакције у пореским пријавама.

Председник Вулф би, правноформално тумачећи повраћај позајмице, могао чак да буде осумњичен као саучесник у прању илегално трансферисаног новца. Међутим, уговор о позајмици и о повраћају уз наплату камате (која је била знатно испод нивоа по којем су банке нудиле кредите) Вулф је потписао са супругом мултимилионера Едит Геркенс.

Афера је избила на видело годину дана касније, када је Вулф постао председник Немачке. У првим данима председниковања, те 2009. шеф државе је подигао кредит у банци и вратио позајмицу – на заједнички рачун брачног пара Геркенс, у Швајцарској. Да ли је, дакле, ипак било речи о прању новца? Недељник „Шпигл”, позивајући се на изворе у БНД, који су својевремено по цени од четири милиона марака прибавили од доушника листу трансакција између банака у Немачкој, Швајцарској и Лихтенштајну, тврди да је сумња, у најмању руку, оправдана. „Фајненшел тајмс Дојчланд” додаје да је гарант Вулфовог кредита код немачке банке БВ био – Егон Геркенс.

У изјави за јавност, Вулф, са једне, брачни пар Геркенс, са друге стране, истакли су да овде нема места за било какве сумње, да је реч о малим пријатељским услугама, с обзиром на дуго познанство Геркенса и Вулфових, пре свега Егона Геркенса и Вулфовог оца.

Међутим, суме доказа о пореклу повластица у којим је председник Вулф годинама уживао, указују на другачије мотиве: још као премијер Саксоније проводио је годишње одморе у скупоценим вилама пријатеља, од Флориде до Мајорке, летео у луксузној класи авио-компанија са супругом и две кћерке по цени економске, туристичке класе – да би доплатио хиљаде марака када је афера изишла на видело. Сви пријатељи, или доброчинитељи, свеједно, билу су и пословни партнери – покрајинске владе Доње Саксоније, чији је премијер својевремено био.

У Француској су се ломила, а у Немачкој се тек ломе копља око дилеме – да ли би носиоцима највиших функција требало „прогледати кроз прсте”, не би ли се спречило да буде пољуљан углед државе, на чијем челу стоје или су стајали.

Ипак, пред судом у Паризу превагнуо је аргумент да закон важи за све, па и за бившег председника државе. Адвокати који су тражили Ширакову осуду додали су после саопштења пресуде да она служи као подсећање да ни политичари не могу некажњено да злоупотребљавају позиције. 

Немачки председник, извесно је, неће доживети судбину Жака Ширака. Његово, како га тамошњи медији формулишу, „посртање” у овој фази није противзаконито, већ пре свега морално неприхватљиво: „Да ли је први човек републике захваћене економском кризом живео изнад могућности које му приходи дозвољавају и протокол налаже – као маскота у друштву богатих и утицајних“, истиче „Цајт“

Питање које је хамбуршки недељник поставио у уводу коментара јесте срж проблематике која је „кумовала“ такозваном председничком случају Вулф.