Руски владајући двојац – председник Дмитриј Медведев и премијер Владимир Путин – унео је у среду праву пометњу међу аналитичаре политичких збивања у највећој земљи на свету. Две изјаве, дате у истом дану, а у којима се не крије спремност обе стране да се кандидују на предстојећим председничким изборима (2012), мало ко је могао да превиди.

Мада ни председник ни премијер нису одбацили могућност да заједно донесу коначну одлуку о томе ко ће од њих двојице, када за то дође време, изаћи пред бираче, многи су спремни да овакво решење већ сада склоне ад акта. Извесне пукотине у лидерском тандему све су уочљивије, и као да се шире. Поменимо само неспоразум поводом интервенције западних сила у Либији, или захтев шефа државе да високи службеници владе морају да напусте места у руководствима великих привредних компанија.

Карактеристично је да мало ко у Русији, или ван ње, размишља о могућности да се на бирачким листићима, марта наредне године, нађу имена и Медведева и Путина. Разлог је једноставан: та врста суочавања не би донела никакву корист, а могла би само да изазове анимозитет између двојице кандидата који, како се показало у протекле три године, као тим функционишу врло добро.

Ситуација би могла да се промени једино уколико би премијер (који и даље има већу наклоност Руса од председника) одлучио да му посао у Кремљу више одговара од овог у Белом дому који сада обавља, а при томе не би више рачунао на Медведева као сарадника. Ко би у датом случају водио владу, за сада може само да се нагађа.

Нико не спори да је Путин и даље кључна личност у Русији. То ће, без сумње, бити потврђено и на изборима за Државну думу, заказаним за крај ове године. Тешко да иједна партија може данас да се носи са Јединственом Русијом која у парламенту чврсто држи власт са 315 (од укупно 450) депутата, а на чијем челу је управо актуелни премијер.

Путин у руци држи још један адут – цену енергената, али и вештину да их користи као јак аргумент за убеђивање у контактима са партнерима из иностранства. Поменимо само да је овогодишњи буџет Русије заснован на претпоставци да ће цена нафте на светском тржишту износити 75 долара по барелу. Та цена већ данас је 120 долара, а све говори да ће ићи даље увис. Путин је од 2000, када је дошао на власт, доказао да такве погодности уме вешто да искористи. Нема сумње да ће наставити истим трагом.

Са друге стране, следећи председнички мандат износиће шест, а не као до сада – четири године. Поставља се питање да ли је Путин спреман толико да чека. Поготово у временима која најављују промене на глобалном нивоу. За правог политичара оклевање се не чини претерано мудрим. Уосталом, питање је и да ли би након тога повратак у Кремљ био једнако изгледан као сада. Јер, од прошлих избора до сада Медведев је успео значајно да се приближи Путину по броју присталица.

Шта све може да се деси у (евентуално) преосталих седам година нико данас не може да претпостави. Сем тога, актуелни премијер је (Западу) доказао да може да сиђе са власти поштујући демократска правила. Нико у свету не би, после тога, могао да му замери уколико би се поново кандидовао за председника и, наравно – победио.

Објективно, Медведев сам мало шта може да уради да преокрене ситуацију у своју корист. Наравно, под условом да то уопште жели, или да сматра да је то у интересу Русије. Предлози појединих аналитичара да би председниково везивање за неку опозициону странку могло да буде добитна комбинација за наредне изборе, тешко да има упориште у садашњем распореду страначких снага на руској политичкој сцени. Једноставно, тешко је и замислити да Медведев уђе у било какву комбинацију са комунистима или либералдемократама Владимира Жириновског. Остаје му тек Праведна Русија, која тренутно у Думи има свега – 36 заступника.

И на крају, не треба сметнути с ума најважнију чињеницу. Наиме, према свим истраживањима јавног мњења, већина Руса је за останак садашњег двојца, без обзира на међусобни распоред дужности. А данашњи руски политичари нису несклони да послушају глас јавности.

Можда се одговор на питање – Медведев или Путин 2012. – ипак крије у речима премијера: „До избора има још годину дана. Уколико бисмо се на било који начин већ сада изјашњавали шта ћемо и како ћемо, половина председничке администрације и половина службеника владе престали би да раде очекујући промене.“