Zaoštravanje između SAD i Irana povodom spornog nuklearnog programa Teherana ulazi u novu fazu zahtevima Vašingtona da se Iranu zavedu nove sankcije i optužbom Hilari Klinton da se Islamska Republika Iran pretvara u „vojnu diktaturu”.

Budućnost četvrte runde sankcija UN zasad je neizvesna. Kina je protiv pooštravanja kaznenih mera. Rusija poziva na oprez. Ukoliko Savet bezbednosti ništa ne preduzme, SAD i EU bi mogle da deluju unilateralno.

Upozorenje američke državne sekretarke da Revolucionarna garda, elitna snaga odbrane islamske revolucije, opasno preuzima kontrolu nad zemljom trebalo bi da pojača pritisak i na Teheran i na neopredeljene članice Saveta bezbednosti.

Revolucionarna garda osnovana je posle pobede Homeinija 1979. i ima oko 125.000 pripadnika koji operišu nezavisno od regularne armije. Gardisti pod kontrolom drže paravojnu miliciju „Basidža”, neku vrstu „moralne policije”. Tvrdi se da njihova posebna jedinica „Snage Kudsa (Jerusalima)” pruža podršku naoružanim grupama u Iraku i Avganistanu, šiitskim Hezbolasima u Libanu i sunitskom Hamasu koji upravlja Pojasom Gaze.

Dijagnoza koju je postavila Hilari Klinton je oštra i mogla bi da nagovesti da se povlači „ispružena ruka” koju je prošle godine režimu Mahmuda Ahmadinežada ponudio Barak Obama.

Vašington od saveznika očekuje podršku imajući u vidu ponovljeno protivljenje Irana da stavi pod kontrolu program obogaćivanja uranijuma – za koji u Teheranu ponavljaju da je u funkciji mirnodopske proizvodnje atomske energije, dok SAD i Izrael tvrde da za ambiciju ima atomsku bombu.

Nije slučajno Revolucionarna garda dospela u središte pažnje. Garda je dominantnu poziciju u Iranu počela da cementira posle parlamentarnih izbora 2008, kada su mnogi liberalni ili reformistički kandidati diskvalifikovani i pre izbora. Time je označen definitivan prodor vojnih struktura u svet politike Islamske Republike.

Predsednik Ahmadinežad, i sam bivši gardista, još tokom prvog mandata obezbeđivao je da bivši komandanti Garde dobiju vrhovne položaje u vladi i da polako postanu većina u Medžlisu – parlamentu – potiskujući šiitski kler.

Rast uticaja Garde je i jedan od najznačajnijih ekonomskih fenomena savremenog Irana. Bivši komandanti Garde preuzeli su kontrolu nad industrijom nafte i gasa i gotovo svim državnim ugovorima vrednim milijarde dolara. Grade brane i puteve, upravljaju teheranskim aerodromom.

Ekonomska moć i stečeno iskustvo u administraciji razgoreli su političe ambicije Revolucionarne garde, što se pokazalo tokom proletošnjih demonstracije posle spornih predsedničkih izbora kada su se gardisti i basidži nemilosrdno obračunavali sa proreformskim snagama.

Čvrst stav oko iranskog nuklearnog programa takođe se pripisuje uticaju Garde, pa nije neobično da su ove snage trn u oku Amerikancima.

Najviši autoritet iranske vlasti, vrhovni vođa revolucije ajatolah Ali Hamnei je septembra 2007. za komandanta Garde postavio generala Mohamada Ali Aziz Džafarija, učesnika zauzimanja američke ambasade u Teheranu 1979, iskusnog vojnika sa iransko-iračkog fronta koji se preko Garde uspeo do visokog položaja komandanta kopnenih snaga, šefa obaveštajnog Centra za strateška istraživanja Garde koji je izučavao prednosti i slabosti Amerikanaca u Avganistanu i Iraku, jednog od arhitekata iranskog raketnog programa i dobrog poznavaoca strategije asimetričnog ratovanja.

„Asimetrični rat je strategija za suprotstavljanje značajnim mogućnostima neprijatelja. Najbolji primer te strategije (taktika Hezbolaha) jeste libanski rat 2006. Kako neprijatelj raspolaže sa značajnim tehnološkim sposobnostima, a kako smo mi u poređenju s njim još u zaostatku uprkos progresu učinjenom na planu opreme, način da se uspešno suprotstavimo je prihvatanje strategije (asimetričnog ratovanja) i korišćenje različitih metoda te vrste”, izjavio je general Džafari septembra 2007.

General ponavlja da će u slučaju napada Iran odgovoriti napadom na američke pozicije u susednim zemljama, dok predstavnik vrhovnog vođe u Gardi precizira da se radi o 32 američke vojne baze u domašaju iranskih raketa.

Pretpostavka je da bi Iran odmah blokirao tesnac Hormuz kroz koji prolazi 40 odsto svetske nafte. Iranska ratna mornarica je kontrolu nad Hormuzom prepustila – Revolucionarnoj gardi.

Iako najveća moć u Iranu pripada vrhovnom vođi i onima oko njega, rastući oslonac na Revolucionarnu gardu možda je način da Hamnei konsoliduje svoj donekle uzdrmani autoritet posle serija demonstracija i zamerki koje dolaze i iz vrhova šiitskog sveštenstva. Isto važi i za Hamneijevog miljenika Ahmadinežada.

Militarizacija Islamske Republike ne bi bila dobro rešenje. „Vojna diktatura” u jednom od najosetljivijih područja sveta nikome ne bi odgovarala. Pre svega po 72 miliona Iranaca. Potom i po region. Konačno, i po ceo svet koji je ovako ili onako upleten u spor oko iranskog nuklearnog programa.

Beskompromisna vlast u Teheranu blokirala bi pokretanje unutrašnjeg dijaloga konzervativaca i reformista i svetsku diplomatiju koja još pokušava da razreši iransko nuklearno pitanje.

Iran svakako nije vojna diktatura o kojoj govori Hilari Klinton. Mnogo verniju definiciju daje iranska nobelovka Širin Ebadi kada govori o „vlasti koja nije popularna kako bi želela”.