Заоштравање између САД и Ирана поводом спорног нуклеарног програма Техерана улази у нову фазу захтевима Вашингтона да се Ирану заведу нове санкције и оптужбом Хилари Клинтон да се Исламска Република Иран претвара у „војну диктатуру”.

Будућност четврте рунде санкција УН засад је неизвесна. Кина је против пооштравања казнених мера. Русија позива на опрез. Уколико Савет безбедности ништа не предузме, САД и ЕУ би могле да делују унилатерално.

Упозорење америчке државне секретарке да Револуционарна гарда, елитна снага одбране исламске револуције, опасно преузима контролу над земљом требало би да појача притисак и на Техеран и на неопредељене чланице Савета безбедности.

Револуционарна гарда основана је после победе Хомеинија 1979. и има око 125.000 припадника који оперишу независно од регуларне армије. Гардисти под контролом држе паравојну милицију „Басиџа”, неку врсту „моралне полиције”. Тврди се да њихова посебна јединица „Снаге Кудса (Јерусалима)” пружа подршку наоружаним групама у Ираку и Авганистану, шиитским Хезболасима у Либану и сунитском Хамасу који управља Појасом Газе.

Дијагноза коју је поставила Хилари Клинтон је оштра и могла би да наговести да се повлачи „испружена рука” коју је прошле године режиму Махмуда Ахмадинежада понудио Барак Обама.

Вашингтон од савезника очекује подршку имајући у виду поновљено противљење Ирана да стави под контролу програм обогаћивања уранијума – за који у Техерану понављају да је у функцији мирнодопске производње атомске енергије, док САД и Израел тврде да за амбицију има атомску бомбу.

Није случајно Револуционарна гарда доспела у средиште пажње. Гарда је доминантну позицију у Ирану почела да цементира после парламентарних избора 2008, када су многи либерални или реформистички кандидати дисквалификовани и пре избора. Тиме је означен дефинитиван продор војних структура у свет политике Исламске Републике.

Председник Ахмадинежад, и сам бивши гардиста, још током првог мандата обезбеђивао је да бивши команданти Гарде добију врховне положаје у влади и да полако постану већина у Меџлису – парламенту – потискујући шиитски клер.

Раст утицаја Гарде је и један од најзначајнијих економских феномена савременог Ирана. Бивши команданти Гарде преузели су контролу над индустријом нафте и гаса и готово свим државним уговорима вредним милијарде долара. Граде бране и путеве, управљају техеранским аеродромом.

Економска моћ и стечено искуство у администрацији разгорели су политиче амбиције Револуционарне гарде, што се показало током пролетошњих демонстрације после спорних председничких избора када су се гардисти и басиџи немилосрдно обрачунавали са прореформским снагама.

Чврст став око иранског нуклеарног програма такође се приписује утицају Гарде, па није необично да су ове снаге трн у оку Американцима.

Највиши ауторитет иранске власти, врховни вођа револуције ајатолах Али Хамнеи је септембра 2007. за команданта Гарде поставио генерала Мохамада Али Азиз Џафарија, учесника заузимања америчке амбасаде у Техерану 1979, искусног војника са иранско-ирачког фронта који се преко Гарде успео до високог положаја команданта копнених снага, шефа обавештајног Центра за стратешка истраживања Гарде који је изучавао предности и слабости Американаца у Авганистану и Ираку, једног од архитеката иранског ракетног програма и доброг познаваоца стратегије асиметричног ратовања.

„Асиметрични рат је стратегија за супротстављање значајним могућностима непријатеља. Најбољи пример те стратегије (тактика Хезболаха) јесте либански рат 2006. Како непријатељ располаже са значајним технолошким способностима, а како смо ми у поређењу с њим још у заостатку упркос прогресу учињеном на плану опреме, начин да се успешно супротставимо је прихватање стратегије (асиметричног ратовања) и коришћење различитих метода те врсте”, изјавио је генерал Џафари септембра 2007.

Генерал понавља да ће у случају напада Иран одговорити нападом на америчке позиције у суседним земљама, док представник врховног вође у Гарди прецизира да се ради о 32 америчке војне базе у домашају иранских ракета.

Претпоставка је да би Иран одмах блокирао теснац Хормуз кроз који пролази 40 одсто светске нафте. Иранска ратна морнарица је контролу над Хормузом препустила – Револуционарној гарди.

Иако највећа моћ у Ирану припада врховном вођи и онима око њега, растући ослонац на Револуционарну гарду можда је начин да Хамнеи консолидује свој донекле уздрмани ауторитет после серија демонстрација и замерки које долазе и из врхова шиитског свештенства. Исто важи и за Хамнеијевог миљеника Ахмадинежада.

Милитаризација Исламске Републике не би била добро решење. „Војна диктатура” у једном од најосетљивијих подручја света никоме не би одговарала. Пре свега по 72 милиона Иранаца. Потом и по регион. Коначно, и по цео свет који је овако или онако уплетен у спор око иранског нуклеарног програма.

Бескомпромисна власт у Техерану блокирала би покретање унутрашњег дијалога конзервативаца и реформиста и светску дипломатију која још покушава да разреши иранско нуклеарно питање.

Иран свакако није војна диктатура о којој говори Хилари Клинтон. Много вернију дефиницију даје иранска нобеловка Ширин Ебади када говори о „власти која није популарна како би желела”.