Разочарање без оспоравања

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 15. јуна – У иранском „мечу” на биралиштима и улицама, званична Америка се показује уздржанијом него у ранијим спољним ситуацијама у којима „види” и сопствени „витални интерес”. Иако су разочарани исходом тамошњег изјашњавања, њени представници се, засад, постављају као „пажљиви посматрачи” а не као „арбитри” за оцењивање регуларности туђе утакмице.

Такав приступ исказан је у наступима портпарола Беле куће Роберта Гибса, шефa дипломатије Хилари Клинтон (као и неименованих функционера у медијским извештајима), а релативни изузетак јуче је направио потпредседник Џозеф Бајден. У интервјуу телевизији Ем-Ес-Ен-Би-Си он је рекао да постоје разлози за сумњу у ирански изборни исход, али да је прерано за коначно закључивање, а да ће приступ Вашингтона остати истрајан у основном – да Иран „одустане од тежње за нуклеарним наоружавањем и да престане да подржава тероризам”.

Ти и други акценти, сугеришу да ће Америка, ако не буде ванредних повода за преиспитивање, наставити курс „за дијалог с Техераном”, ко год да му је на власти, а с циљем да он одустане од наведених „застрањивања”. Администрација Барака Обаме ће се „постављати према ситуацији таква каква је, а не као да је онаква каква бисмо желели да јесте”, пренео је „Њујорк тајмс” изјаву овдашњег „високог званичника”.

Избори у Либану, где је победила „проамеричка коалиција”, подстакли су овде наду да ће, поводом недавне Обамине поруке за усклађивање односа са исламским светом, у Ирану доћи до заокрета ка умеренијем и кооперативнијем руководству, али се то није догодило, што Белој кући „компликује пројектовани курс”, како констатује „Вашингтон пост”. Компликације му увећавају „гласови јастребова”, које лист назире у вођствима овдашњих републиканаца и Израела, да Иран треба изоловати јер „пориче холокауст (нацистички над Јеврејима) и прети уништењем Израела”. Па је од Обаме, тако, један од опозиционих лидера Мит Ромни затражио да иранске изборе јавно окарактерише као „намештене” и да је „очигледно да председникова политика извињавања по свету (за погрешне потезе САД у прошлости) не доноси пожељне резултате”.

Чињеница је, међутим, да су се амерички односи с муслиманским светом осетно погоршали под председниковањем републиканца Џорџа Буша, нарочито после инвазије на Ирак у марту 2003. године, па да власт демократа сада настоји да их поправи „колико год је то могућно”. Ситуација на „проширеном Блиском истоку” у том међувремену се погоршала, уз проширење утицаја Ирана као „главног регионалног противника САД”, а Обама би да тај процес заустави и евентуално убеди Техеран да се „уклопи у правила међународне заједнице”…

Поводом иранских збивања, овде превладавају извештаји о насилном гушењу протеста „због покрадених избора”. Огласили су се, међутим, и представници две америчке организације чије је истраживање међу Иранцима, пре избора, показало да је већина наклоњена Махмуду Ахмадинежаду, који је сада прогласио своју победу.

Тражи се, накнадно, и одговор на питање да ли би тријумф његовог ривала Мир Хусеина Мусавија „ишта битно променио”. Подсећа се, при том, да је он био један од лидера „шиитске револуције” 1979. године и да је такође изјављивао да се Иран неће одрећи нуклеарних амбиција. Али јесте наговештавао „умеренији” приступ у односима са Америком.

Указује се, уједно, да победа на изборима не одлучује о томе ко ће имати одлучујућу реч у Ирану. Главни, у сваком случају, остаје врховни вођа, ајатолах Али Хамнеи…

Стога се у Вашингтону пажња, утисак је, усмерава на две ствари: да опстаје спремност за дијалог с Техераном и да се укаже на значај текућих демонстрација против проглашеног изборног исхода. Није извесно, пак, којим би се начином и темпом, и у каквим све околностима, такве тежње међусобно усклађивале.