Od našeg dopisnika
Moskva, 28.  decembra – Vladimir Putin, predsednik ruske vlade, pustio je danas u rad naftovod Istočni Sibir–Tihi okean, „strateški projekat koji omogućava Rusiji da izađe na tržišta Azijsko-tihookeanskog regiona”. Propusna moć naftovoda je 30 miliona tona nafte godišnje. Etapa koja je puštena u pogon duga je tri hiljade kilometara i polazi od Tajšeta u Irkutskoj oblasti, ide kroz Jakutiju i završava se u gradu Skovorodino u Amurskoj oblasti. Odatle se nafta železnicom transportuje do luke Kozmino na Tihom okeanu, pa onda tankerima ide dalje. Sledeća etapa projekta, koja počinje da se gradi već iduće godine, biće još jedna grana naftovoda koja će ići do kineske granice i imati propusnu moć od 15 miliona tona nafte godišnje. Resursna baza za naftovod su nalazišta u oblasti Tomska i Hanti-mansijskom autonomnom okrugu, kao i nafta iz Irkutska i Jakutije.

Ovaj projekat, duži od bajkalsko-amurske magistrale, jedan je od najvećih u savremenoj Rusiji. Kad bude kompletno završen, biće dugačak 4.670 kilometara. Premijer Putin je izjavio da bi to bilo grandiozno čak i za ogromni Sovjetski Savez, pogotovu što je završen u veoma kratkom roku – za samo tri godine. Rusija je u njega, uprkos krizi, uložila 360 milijardi rubalja (12 milijardi dolara). Još 60 milijardi rubalja (dve milijarde dolara) koštali su radovi u luci Kozmino. Novac za izgradnju još jednog kraka dobijen je prošle godine od Kine u obliku kredita od 25 milijardi dolara, koji će biti vraćan tokom sledećih 20 godina u isporukama nafte.

Izgradnja naftovoda počela je 2006. godine skandalom – planirano je bilo da naftovod prođe na samo 800 metara od Bajkalskog jezera. Ekolozi su se pobunili i tadašnji predsednik Putin je jednim potezom pera „izmestio” cevi na 40 kilometara od obale. Zato je naftovod morao biti dvostruko duži a cena mu je porasla sa 6,5 na 12 milijardi dolara.

Značaj ovog naftovoda ne završava se samo prodajom nafte. On predstavlja značajan podsticaj za razvoj Dalekog istoka i Istočnog Sibira. Omogućava više od 3.000 novih radnih mesta, a tokom izgradnje posla su imali metalurški kombinati koji su, opet, davali posao rudarima. U Primorju je već započela izgradnja naftnoprerađivačke fabrike sa najmodernijom opremom, koja može da preradi 20 miliona tona nafte godišnje i koji će svoju proizvodnju prodavati zemljama Azijsko-tihookeanskog regiona. Uzgred, uprkos krizi, ovaj kraj završiće godinu sa najmanjim padom ekonomije u Rusiji. Biće u plusu za 1,5 odsto.

Sve to treba imati u vidu kad se govori o isplativosti naftovoda, ali i bez toga, on će moći da se napuni već iduće godine, kad se proizvodnja nafte poveća na planiranih 11 miliona barela dnevno.

„Kolateralna korist” za Rusiju, pored činjenice da je nafta konačno potekla i na istok, što prodaju Kini i Japanu čini isplativijom, jeste i činjenica da Rusija sada više ne zavisi samo od tradicionalnih, zapadnih kupaca i da će, bez obzira na političku situaciju, uvek imati kupca za svoju naftu. Uz to, Istok postaje sve veći potrošač, dok se Zapad trudi da što više smanji potrošnju. Prvi tanker iz luke Kozmino krenuo je danas u Hongkong.

Ljubinka Milinčić

----------------------------------------------

Plan Hodorkovskog

U nekim medijima ovih dana su se pojavili tekstovi u kojima se podseća da je naftovod suviše skup i da je Hodorkovski planirao da izgradi sličan mnogo jevtinije – za četiri milijarde dolara. Mnogi smatraju da je to, uz političke ambicije, jedan od razloga za njegovo hapšenje. Verovatno da je i država mogla da gradi jevtinije, na primer, ugrožavajući ekologiju Bajkala. Ali ne pominje se Hodorkovski zbog cene naftovoda, već zato što on uopšte postoji. Njegov projekat je ostvaren, a on i dalje leži u zatvoru. Ali Hodorkovski nije mogao da realizuje svoju ideju zato što izgradnja privatnih naftovoda i gasovoda u Rusiji nije dozvoljena.

Nafta i gas su strateški proizvodi i držeći pod kontrolom njihove puteve, država sprečava da privatni vlasnici, a u trenutku kad je Hodorkovski uhapšen, oni su kontrolisali više od 50 odsto ruske nafte, jednoga dana, hipotetički, sve količine prodaju u inostranstvu zato što je, na primer, neko ponudio veću cenu. To je logika kapitala – prodaje se onome ko da više, i, opet hipotetički, moglo bi se desiti da ruska industrija ili vojska, potpuno ostanu bez nafte. U momentu kad je Hodorkovski uhapšen, tvrdili su „dobro obavešteni krugovi”, bio je spreman za potpisivanje ugovora o prodaji njegovog JUKOS-a Americi. Da je to ostvareno, došlo bi se upravo u tu situaciju – većinski vlasnici ruske nafte bili bi stranci. I još bi imali naftovod za izvoz u Kinu, da ne bi morali da prodaju Rusiji. Da, nafta danas ipak ide u Kinu. Ali samo onoliko koliko odredi ruska vlada.