Од нашег дописника
Москва, 28.  децембра – Владимир Путин, председник руске владе, пустио је данас у рад нафтовод Источни Сибир–Тихи океан, „стратешки пројекат који омогућава Русији да изађе на тржишта Азијско-тихоокеанског региона”. Пропусна моћ нафтовода је 30 милиона тона нафте годишње. Етапа која је пуштена у погон дуга је три хиљаде километара и полази од Тајшета у Иркутској области, иде кроз Јакутију и завршава се у граду Сковородино у Амурској области. Одатле се нафта железницом транспортује до луке Козмино на Тихом океану, па онда танкерима иде даље. Следећа етапа пројекта, која почиње да се гради већ идуће године, биће још једна грана нафтовода која ће ићи до кинеске границе и имати пропусну моћ од 15 милиона тона нафте годишње. Ресурсна база за нафтовод су налазишта у области Томска и Ханти-мансијском аутономном округу, као и нафта из Иркутска и Јакутије.

Овај пројекат, дужи од бајкалско-амурске магистрале, један је од највећих у савременој Русији. Кад буде комплетно завршен, биће дугачак 4.670 километара. Премијер Путин је изјавио да би то било грандиозно чак и за огромни Совјетски Савез, поготову што је завршен у веома кратком року – за само три године. Русија је у њега, упркос кризи, уложила 360 милијарди рубаља (12 милијарди долара). Још 60 милијарди рубаља (две милијарде долара) коштали су радови у луци Козмино. Новац за изградњу још једног крака добијен је прошле године од Кине у облику кредита од 25 милијарди долара, који ће бити враћан током следећих 20 година у испорукама нафте.

Изградња нафтовода почела је 2006. године скандалом – планирано је било да нафтовод прође на само 800 метара од Бајкалског језера. Еколози су се побунили и тадашњи председник Путин је једним потезом пера „изместио” цеви на 40 километара од обале. Зато је нафтовод морао бити двоструко дужи а цена му је порасла са 6,5 на 12 милијарди долара.

Значај овог нафтовода не завршава се само продајом нафте. Он представља значајан подстицај за развој Далеког истока и Источног Сибира. Омогућава више од 3.000 нових радних места, а током изградње посла су имали металуршки комбинати који су, опет, давали посао рударима. У Приморју је већ започела изградња нафтнопрерађивачке фабрике са најмодернијом опремом, која може да преради 20 милиона тона нафте годишње и који ће своју производњу продавати земљама Азијско-тихоокеанског региона. Узгред, упркос кризи, овај крај завршиће годину са најмањим падом економије у Русији. Биће у плусу за 1,5 одсто.

Све то треба имати у виду кад се говори о исплативости нафтовода, али и без тога, он ће моћи да се напуни већ идуће године, кад се производња нафте повећа на планираних 11 милиона барела дневно.

„Колатерална корист” за Русију, поред чињенице да је нафта коначно потекла и на исток, што продају Кини и Јапану чини исплативијом, јесте и чињеница да Русија сада више не зависи само од традиционалних, западних купаца и да ће, без обзира на политичку ситуацију, увек имати купца за своју нафту. Уз то, Исток постаје све већи потрошач, док се Запад труди да што више смањи потрошњу. Први танкер из луке Козмино кренуо је данас у Хонгконг.

Љубинка Милинчић

----------------------------------------------

План Ходорковског

У неким медијима ових дана су се појавили текстови у којима се подсећа да је нафтовод сувише скуп и да је Ходорковски планирао да изгради сличан много јевтиније – за четири милијарде долара. Многи сматрају да је то, уз политичке амбиције, један од разлога за његово хапшење. Вероватно да је и држава могла да гради јевтиније, на пример, угрожавајући екологију Бајкала. Али не помиње се Ходорковски због цене нафтовода, већ зато што он уопште постоји. Његов пројекат је остварен, а он и даље лежи у затвору. Али Ходорковски није могао да реализује своју идеју зато што изградња приватних нафтовода и гасовода у Русији није дозвољена.

Нафта и гас су стратешки производи и држећи под контролом њихове путеве, држава спречава да приватни власници, а у тренутку кад је Ходорковски ухапшен, они су контролисали више од 50 одсто руске нафте, једнога дана, хипотетички, све количине продају у иностранству зато што је, на пример, неко понудио већу цену. То је логика капитала – продаје се ономе ко да више, и, опет хипотетички, могло би се десити да руска индустрија или војска, потпуно остану без нафте. У моменту кад је Ходорковски ухапшен, тврдили су „добро обавештени кругови”, био је спреман за потписивање уговора о продаји његовог ЈУКОС-а Америци. Да је то остварено, дошло би се управо у ту ситуацију – већински власници руске нафте били би странци. И још би имали нафтовод за извоз у Кину, да не би морали да продају Русији. Да, нафта данас ипак иде у Кину. Али само онолико колико одреди руска влада.