Шарм Хамамета

Од нашег специјалног извештача

Хамамет, Тунис – Уметници и екстравагантни милионери долазили су некад у овај град на обали Средоземља да би открили себе и нашли уточиште од белосветских метропола.

„Боја и ја смо једно: ја сам сликар”, остало је 1914. записано у хамаметском дневнику швајцарског експресионисте Пола Клеа који је боравио у Хамамету док је он још био мало рибарско село чији су становници додатно зарађивали продајући лимун Сицилијанцима који су га извозили за Америку. Андре Жид проводио је дана у пешчана жала и по оријенталним кафеима пишући и заводећи локалне младиће.

Румунски милионер Џорџ Себастијан купио је 1920-их девет ари земље уз море, у близини средњовековне хамаметске Медине – старог града опасаног зидинама. Ту је подигао свој арапски „дар” – кућу – за коју је чувени архитекта Френк Лојд Рајт рекао да је најлепши дом који је икада видео.

Дар Себастијан памти елегантне пријеме који су окупљали аристократску и бизнис елиту свог времена. Испод благих купола виле, унутар Patia dekuver, око мермерног базена међу колонадама или у тајновитом хладу ботаничког врта доконо се ћаскало, плеле се интриге, експлозивно праскале пролазне авантуре.

Временом је гламур Хамамета, града јасмина, почео да се шири подизањем нових раскошних вила богатих и славних. Амерички сликар Дејвид Далавеј саградио је 1966. Дар Далавеј, италијански архитекта Тони Фаћела Сенсо подигао је осам година касније Дар Сенсо. Бивши италијански премијер Бетино Кракси овде је, бежећи пред истрагама корупције, завршио живот и сахрањен на хришћанском гробљу.

Беле виле опточене блештаво пурпурним бугенвилијама и данас су од очију радозналаца скривене високим зидовима изнад којих се само назиру јата сателитских антена.

Свргнути туниски председник Бен Али волео је да својој супрузи купује виле, сину поклања читава брда а сестри хотел – терајући власнике да их продају у бесцење. Сада се враћају онима којима су припадали.

Хамамет је у међувремену понешто изгубио од ексклузивности, али је добио на популарности. Елегантан, али закрчен. Зна да буде толико закрчен да у тренутку помислите да је Тунис овде нестао. У пуној сезони чешће се чује немачки, енглески, фински или српски него арапски.

Север града, уклештен у зидине Медине на полуострву Кап Бон, остао је исти. Југ је потпуно нов. Дуж пет километара уз обалу изграђено је најмање 50 хотела високе категорије и високих претензија како би конкурисали лепоти старог Хамамета: имитације палата из античких римских времена, псеудо грчки храм. Маварски тема парк је симбол жеље да се подсети на времена арапских калифа и османских султана и паша који су – по турском купатилу, хамаму – граду дали име.

Сунце, море и плаже су рај пакет-туристима, али шарм Медине је тај због кога су Хамамет прво открили уметници и богаташи.

Као и у свим другим арапским градовима Медитерана, Баб ел Бахр, Капија мора од пешчаника, је природан улаз у Казбу, град унутар зидина испуњен белим кућама са плавим, трбушастим прозорским оквирима од кованог гвожђа. Орнаментисана врата разбијају монотонију узаних пролаза. Све је то у ствари један велики сук, базар сувенира од грнчарије до текстила, од сребра до акварела, ћилима, кожа, бедуинског накита. Салећу са свих страна.

Спокој налазим у кафеу Турк, на највишој коти Казбе. Потом у кафеу Сиди Бу Хадид, тик уз море, уз чај од свеже нане. На арапском се то каже: чај, нана, тазе. Једноставно. Опуштајуће ритуално пушење шише – наргила – са дуваном ароматизованог укуса на јабуку је факултативно.

Прави, истински, деценијама и сезонама неизмењен шарм Хамамета ипак је ван оаза намењених туристима, ван ноћних клубова попут „Оазиса” или „Латина“: у неугледним малим кафеима по којима седе локални старци који још памте долазак звезда париског позоришта Комеди Франсез или славне глумице Грејс Кели.

Или у Дар Себастијану, који је први туниски председник Хабиб Бургиба откупио од румунског власника претварајући летњиковац у Међународни културни центар Хамамета по коме сада слободно можете да лутате.

Сен сам на терасу и поновио чај од свежег лишћа менте. Загледан преко маникираног зеленила у воде Средоземља, враћао сам у машти жамор Себастијанових гостију и ламентирао што нисам милионер. Онда сам схватио да је демократизација туризма једна сасвим добра ствар.