Слобода речи и светогрђе

Језиви злочин над новинарима редакције француског сатиричног недељника „Шарли ебдо” подстакао је шаролике реакције. Спектар се шири од вербалних осуда починилаца, преко позива политичара на демонстрацију европског, демократског духа, до ликовања националиста и шовиниста, којима је атентат добродошао као оправдање за њихово деловање.

О атентатима самозваних осветника против свега муслиманског у Француској да не говоримо: подсећа на харангу, али у малом, против српског православног народа у Босни после атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, 1914. године.

Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг исказао је солидарност са Француском. То је навело коментатора „Шпигла” Јакоба Аугштајна да пита: „Хоће ли (НАТО) авионима да бомбардује маскиране терористе? Или би можда да пошаље тенкове у предграђа Париза (где живе досељеници)?”

Аугштајн, као и велика већина космополитски настројених новинара, јавних радника и политичара, сматра да се против насиља и тероризма може борити само речју и гестовима, никако одмаздом.

Тим пре што се међу жртвама париског атентата обрела и слободна реч, и слобода мишљења, и слобода штампе.

Нажалост, начело слободе штампе доводи се у питање и када је реч о критици других верских заједница. Већина европских земаља санкционише светогрђе. Посебно када је о сатири реч или о карикатурама које не би биле предмет кривичног гоњења, ако би се односиле на политичаре, уместо на представнике цркава или на свеце.

Јуче су се, примера ради, могли чути коментари да се крвави злочин у Паризу не може ничим оправдати, али да су жртве атентата провоцирале муслиманске вернике својим карикатурама и дале повод атентату.

Није узето у обзир да се на јучерашњи дан, пре 125 година, родио Курт Тухолски, једно од најславнијих пера немачког и европског новинарства и публицистике и првак сатире.

„У сатири је све дозвољено!”, говорио је Тухолски.

Анализирајући европске законе, могло би се рећи да је Тухолски био у заблуди. Да се атентат догодио у Немачкој, по слову закона би била покренута истрага и против жртава. Члан 166 немачког кривичног закона предвиђа казне до три године робије за повреду осећања верника, без обзира на то да ли је реч о провокацији или о сатири, која се сматра уметничким делом.

У Аустрији се за исто дело одговара у складу са чланом 188 кривичног закона, мада је казна нижа – прети затвор до шест месеци.

У Француској се недељник „Шарли ебдо” обрео пред судом 2010. због карикатура објављених уочи посете папе тој земљи. Тужбу су поднели припадници најконзервативније и најагресивније католичке цркве, такозвани старокатолици.

Требало би поменути и забринутост попова, свештеника и других представника шароликих вероисповести за очување европске демократије, грађанских слобода, а пре свега за очување слободе мишљења.

При том заборављају да европске демократске вредности нису остварене уз помоћ цркава, већ у вековној борби против диктата верских заједница и против црквених догми.

Ако Европа данас, после атентата у Француској, жели да пошаље јасне сигнале у знак подршке слободи мишљења, требало би да преиспита законе о заштити религија који су упоредиви са цензуром посебне врсте.