Смена у Техерану

Нагла смена шефа иранске дипломатије показује да постоје ситуације у којима су такве промене колико у функцији спољне, толико, ако не и више, и за потребе унутрашње политике.

Манучер Мотаки био је министар иностраних послова откако је Махмуд Ахмадинежад почео свој први председнички мандат пре више од пет година.

Сасвим је онда разложно закључити да за смену шефа дипломатије у тренутку новог залета сложеног преговарачког процеса са Западом око спорног иранског нуклеарног програма мора да постоји јак разлог.

Тврди се да су ови преговори последње године дана били повод одређених размимоилажења врховног вође ајатолаха Алија Хамнеија и Ахмадинежада. Председник их је октобра 2009. прихватио, а врховни вођа убрзо јавно одбацио.

Упркос томе, у Женеви је недавно одржан састанак представника Ирана и Групе П-5+1, а договорен је наставак у Истанбулу у јануару. Хилари Клинтон изјавила је да се ради о „добром почетку”.

Да ли је то алармирало техеранске противнике преговарања са Западом? Имају ли Мотакијева изненадна смена и ови преговори неку везу?

Чињеница да је Мотаки за председникову одлуку чуо док је био на службеном путу у Сенегалу указује да је донета нагло, а ако је припремана онда је припремана тајно.

Ирански домаћи фронт далеко је сложенији од сукоба реформиста и конзервативаца на власти, како се често упрошћено представља. Ахмадинежад почесто нема подршку прагматског крила његових конзервативаца, али и неких ултраконзервативних ајатолаха.

Најважнији узрочник разлаза је однос према Вашингтону. Ирански председник на том фронту, помало парадоксално, регрутује противнике.

С једне стране се умножава број прагмата који Ахмадинежаду пребацују да води сувише тврду спољну политику, док се истовремено умножава и број ултраконзервативаца који страхују да је председник у преговорима о нуклеарном програму са Западом спреман да прави компромисе на рачун стратешких интереса земље.

Нема сумње да ове последње брине када Запад преко Хилари Клинтон поручи да је задовољан новим почетком преговора о нуклеарном програму у којима Иран своје право на мирнодопску употребу нуклеарне енергије брани од сумњи Запада да има амбицију да направи атомску бомбу.

Да би опстао у овако сложеном миљеу, Ахмадинежад мора успешно да балансира како би осујетио жеље неких актера иранске политичке сцене да председнику сузе простор маневра. Што значи да и спољнополитичке потезе мора да прилагођава унутрашњем односу снага како би ипак изгурао своју агенду.

Није ово први пут да Ахмадинежад показује жељу да чврсто контролише Министарство иностраних послова. Кажу да је његова недавна одлука да именује четворицу личних саветника-емисара поприлично разљутила Мотакија коме се у посао меша и Савет за националну безбедност.

Пре три године сменио је саветника за националну безбедност и главног преговарача за нуклеарни програм Алија Лариџанија. Говорило са да је Мотаки и тада био мета, али га је спасао врховни вођа.

Овога пута ајатолах Хамнеи, који фактички бира министре одбране, спољних послова и безбедности, изгледа да није показао наклоност према Мотакију. Зашто?

Зато што не би хтео да допусти продубљивање сукоба председника и шефа дипломатије? Или зато што Ахмадинежаду чисти терен да сам изабере сараднике с којима ће се суочити са новим санкцијама и притисцима уколико не дође до нуклеарног договора са Западом.

Именовање Алија Акбара Салехија, шефа иранске Агенције за атомску енергију, човека најодговорнијег за национални нуклеарни програм, вероватно је само привремено. Ахмадинежаду је потребан неко тврђи. Рецимо Моџтеба Самарех Хашеми, његов блиски саветник, познат по конзервативизму.

Биће да је смена каријерног дипломате сигнал Ахмадинежадовог затезања спољне политике – из јасне, прагматске потребе да избегне даље конфликте на домаћем терену.

Бошко Јакшић