На тржиштима влада неописива нервоза, трошкови задуживања порасли су на највиши ниво откако је евро заменио пезету, стопа незапослености је 22 одсто, а просветни радници, родитељи, ученици и студенти окупирали су тргове и улице Мадрида. И поред свега тога,сутрашњи избори лишени су сваке неизвесности и дочекују се са стоичком резигнираношћу.

Ко год да победи, неће држати кормило Шпаније у својим рукама. Ангела Меркел, или неко на њеном месту, свакако неко ко говори немачки, а не шпански, владаће уместо изабраног. Шпанија бира само водоношу, а не генерала, како је то у јучерашњем коментару изнео луцидни Ињаки Габилондо, који тврди да су „јадни бирачи” потпуно свесни да се „теорија демократског релативитета” управо примењује у шпанској пракси, као уосталом и у другим земљама еврозоне.

Глас Габилонда на Иберијском полуострву слуша се са посебним уважавањем, али са њим се слажу и домаћи и страни коментатори. Једногласни су у оцени да су Брисел, Европска централна банка и Меркелова – генерали којима избори не могу ништа.

Извесно је, како потврђују испитивања, да ће у недељу највише гласова добити сада опозициона Народна партија десног центра, и да ће следећи премијер бити Марјано Рахој, лидер ове странке. Сада владајући социјалисти, са Алфредом Пересом Рубалкабом на челу, актуелним министром унутрашњих послова, унапред су свесни да ће бити поражени. Напор се у завршној кампањи улаже само да социјалисти не доживе највећи дебакл откако је после смрти Франка успостављена демократија.

Актуелни премијер Хосе Луис Сапатеро повлачи се из политике. После два мандата, нема воље да се у овим условима утркује за трећи. Можда се неки још сећају да је то управо човек који је својевремено одлучио да се по цену заоштрених односа са САД шпански војници повуку из рата у Ираку. Тада су му многи честитали на храброј одлуци да се успротиви бесмисленом рату и сачува животе својих земљака. Данашњица не тражи више такве јунаке.

Сутрашњи победник не труди се да детаљније објасни свој програм. Напротив, како то примећују сви учесници у сутрашњим изборима, он га вешто скрива. Цинизам овог „демократски релативног процеса” потпун је. Рахој свој програм љубоморно чува у глави и не износи га у јавност.

Уместо неминовног резања и стезања каиша, говори о „стабилности и реформама”. Уместо нових одрицања, наглашава „приоритет обавеза према Бриселу”. Не помиње нова отпуштања, а и како би кад Шпанија са пет милиона незапослених држи неславни рекорд. Радије најављује „ревизију трошкова”.

И док из часа у час нараста маса незадовољника због ускраћеног права на квалитетно школство и здравство, Рахој обећава да ће „новим мерама повратити куповну моћ пензионерима”, али негира да ће повећати порезе. Где ће наћи новац за било шта ако у току следеће године по стабилизационом плану који је прихватио Брисел мора да смањи буџетски дефицит на 4,4 одсто од бруто домаћег производа. То је још око 17 милијарди евра које мора да одузме јавним трошковима. А само да би се пензионерима одржала куповна моћ, буџет ће остати празнији за три милијарди евра.

Одговор ће врло брзо доћи, обећава покрет незадовољних који од 15. маја пуни улице и тргове Шпаније захтевајући престанак диктата Брисела и финансијских моћника. Међународна јавност о овом покрету шпанских кампера зна знатно мање него о окупаторима Волстрита. Али у Шпанији, они су за кратко време постигли огроман успех, који им се не пориче.

Сви су данас на урушеном Иберијском полуострву свесни да сутрашњи избори неће донети ништа ново, док се не промени систем. За почетак „индигнадоси” су решили да сруше владајући двопартизам и да гласају за мање партије. А онда, са новим кресањима, које Рахој одбија да назове тим именом, следе таласи протеста. Уз захтев да се не „распродају људи како би се напуниле банке”.

У недељу се, дакле , како то каже и један од најцењенијих коментатора у Шпанији, одлучује само о водоноши. То је већ помак ка истинитом језику, чију је употребу извојевала организација незадовољних. Остаје да се стигне до истинских промена, у којој неће бити генералских диктата. Не сутра, али ускоро, обећавају Шпанци.