Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 7. јула – Случај 11 ухапшених руских шијуна у Америци још држи пажњу како због своје необичности, тако и због политичког умањивања његовог значаја и у Вашингтону и у Москви. О његовим разлозима и дометима, за „Политику” говори Питер Ернест, директор Међународног музеја шпијунаже у Вашингтону, који на јединствен начин са историјом и садашњошћу „другог најстаријег” заната годишње упознаје безмало десет милиона посетилаца.

Наш саговорник је 36 година провео у ЦИА, Централној обавештајног агенцији Америке, од тога две деценије као тајни агент. У завршним годинама каријере био је њен главни гласноговорник, а за „супериорно обављање посла” награђен је Медаљом за заслуге у професији.

Многи сматрају да је ово веома чудан случај: похапшени су чланови шпијунске мреже, али ниједан није осуђен за шпијунажу?

И ја мислим да је случај чудан, из неколико разлога. Прво, КГБ је досад„илегалце” (шпијуне без дипломатског покрића – прим. а.) користио на веома фокусиран начин, углавном појединачно, понекад и пар, али никад овако „умрежене”. Еф-Би-Ај их описује управо тако, као мрежу, што значи да су знали једни за друге. За операције руске обавештајне службе, то је веома необично.

Друго, не зна се како су „проваљени” да ли су пресрели неку њихову комуникацију, или је то био неки извор ЦИА. Еф-Би-Ај није обелоданио све што о овоме зна. На једном месту помињу око стотину порука које је група послала, али је обелодањена само једна.

Неки из мреже су затим овде боравили десет година и Еф-Би-Ај их је пратио највећи део тог периода, али упркос томе нема оптужбе за шпијунажу. То подсећа на пример хапшења чланова мафије због неплаћања пореза. Све то сугерише да мрежа није успела да својој централи пренесе ишта од значаја.

Шта је ова група требало да постигне?

Њихове „легенде” (нови идентитет, у шпијунском жаргону – прим. а.) указују да нису могли да прођу провере да би се инфилтрирали у државну службу или у наш обавештајни естаблишмент. Пошто се „илегалци” типично користе за веома специјалне мисије, рецимо да одржавају везу са неким заврбованим домаћим агентом, или да једноставно буду „спавачи” који ће бити активирани кад то буде било потребно, мени изгледа да је њихов задатак био да, интегришући се у наше друштво, буду „ловци на таленте”, такозвани, „спотери”: да уоче људе који би могли да буду подложни врбовању, што би онда обавили неки други обавештајни професионалци.

Како бисте рангирали важност овог случаја у поређењу са неким из прошлости?

Случај је важан већ због просте чињенице да су многи Американци заборавили да се и даље шпијунира – ово је уверљива потврда тога. Тешко је међутим рангирати га у овом моменту, јер још не знамо шта је група успела да постигне.

Како Вам случај изгледа са становишта „заната”?

Занатски, сваки овакав случај се анализира тек кад је игра завршена. Методи које су користили: размену у пролазу, тајна места за остављање и преузимање материјала и слично, класичне су шпијунске технике, што је све веома ефикасно ако желите да спречите да вас неко случајно открије приликом контаката са „везама”.

Све то није међутим делотворно ако вам од самог почетка контраобавештајна служба, попут Еф-Би-Ај-а, дише за вратом. Зато им није помогло ни коришћење најновијих технологија, попут лаптоп компјутера програмираних да комуницирају једни са другима, „праскави” радио-преноси, коришћење шифара и стегографије (сакривања информације у слици – прим. а.). Није то, додуше, ништа сасвим ново, али су ове технике ипак савремене.

С обзиром на изузетно обиље „отворених извора” у ери интернета, да ли је класично шпијунирање попут овога и даље неопходно?

Данас је заиста на располагању огромна количина података, али Руси традиционално користе тајно прикупљање обавештајних података да би дошли до тајни са Запада. У овој земљи има још тајни: системи одбране и ракетни потенцијали, наши планови за НАТО и слично, што би могло да буде занимљиво Русији.

Да ли се данас више шпијунира него за време Хладног рата?

У сваком случају, шпијунира се на велико. Ја сам нарочито забринут због „сајбершпијунаже”: сваког дана се евидентира на стотине хиљада покушаја упада у компјутерске системе важних институција Америке. Многи, како изгледа, долазе из Кине, али такође и из Русије, мада порекло тих напада није увек могуће утврдити. То је такође врста обавештајних активности, јер се споља стално испробавају ваши системи да би се дошло до тајних садржаја.

Политичке последице овог случаја на америчко-руске односе су минималне. Какав закључак извлачите из тога?

Минималне су зато што су две владе одлучиле да буду минималне. Од тога је могла да се направи велика афера. Руској страни је, очигледно, нелагодно, док је америчка одлучила да томе не придаје велики значај.

Било је доста спекулација о тајмингу хапшења, само неколико дана после веома срдачног самита председника Обаме и Медведева?

Обама је био обавештен о овом случају, а, судећи по медијским извештајима, хапшење је било неопходно због њихових планова да напусте земљу.

Како ће се по Вама случај завршити?

Биће свакако занимљиво пратити шта ће се на крају догодити: да ли ће им бити суђено, колико ће провести у затвору, па дискретно пуштени, с обзиром на то да му обе владе умањују значај.

------------------------------------------------

Зачин секса

Судећи по профилу једне осумњичене, Ане Чепмен, и у овом случају је било извесне дозе „шпијунског гламура”?

О да, она је права ”Бондова девојка”: веома привлачна, присутна на „Јутјубу” и „Фејсбуку”, и она је у цео заплет унела и зачин секса.

Милан Мишић