Шта ће бити после устанка

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Либијске прилике су још далеко од расплета, али у Вашингтону се већ праве рачунице шта ће бити кад се устанак против Муамера Гадафија једном заврши. Салдо се већ може наслутити: регион северне Африке и Блиског истока са више исламских режима – и ново оружје на црном тржишту на којем се снабдевају и терористи.

Ово друго је прва и непосреднија брига. Како пише „Њујорк тајмс”, позивајући се на стручне анализе фотографија и видео-снимака из првих дана либијске буне, из војних складишта је изнето подоста опреме Гадафијеве армије, од „калашњикова” до СА-7, руске верзије „стингера”, противавионске ракете која се испаљује с рамена.

Све ће то, како показују примери из минулих сличних ситуација, у Уганди 1979, Албанији 1997. и Ираку 2003, једног дана завршити на црном тржишту, на којем се снабдевају разни побуњеници, али и терористи.

Посебна брига су „руски стингери”, које би терористи могли да употребе и против цивилних авиона. СА-7 се у почившем Совјетском Савезу производила још од шездесетих година прошлог века, као оружје намењено одбрани од НАТО авиона, а разне копије се, како пише „Њујорк тајмс”, производе и у Египту, Пакистану, Бугарској и Кини.

„Тајмс” наводи да је анализа снимака показала да је из војних складишта опљачкано оружје румунског, мађарског и руског порекла, као и сандуци муниције главног кинеског произвођача оружја, али се не помиње ништа што је направљено у Србији, односно бившој Југославији.

Са СА-7 је 1979. оборен авион „Ер Родезије” када је погинуло 59 путника, једна герилска група коју је подржавала Америка срушила је 1983. анголски „боинг 737” са 130 људи, а 1986. суданска герила је оборила један домаћи путнички авион у коме је погинуло 60 особа. Геноцид у Руанди је почео када је 1994, такође ракетом СА-7, оборен авион у коме су били председници Руанде и Бурундија.

Експерти сматрају да се мало шта може учинити да ово оружје не стигне у нежељене руке: једино утешно могло би да буде ако се после свега покаже да је либијска војска имала педантну евиденцију шта је све било у складиштима, да се бар утврди шта је нестало.

Друга нова чињеница са којом се у Вашингтону већ рачуна у овом геостратешки важном простору јесте могућност да њене дојучерашње ослонце тамо – Бен Алија у Тунису, Мубарака у Египту, евентуално и Салема у Јемену као и Гадафија у Либији – замене режими чија ће политика бити исламски обојена.

По „Вашингтон посту”, надлежне службе већ праве разне сценарије, настојећи да разлуче разне покрете у региону који су заговорници исламског модела владања. Једна интерна анализа ове врсте коју је Бела кућа поручила прошлог месеца тако је идентификовала значајне идеолошке разлике међу њима, у спектру од Муслиманске браће у Египту, до филијала Ал Каиде.

Основни закључак је да се „не би требало бојати ислама у политици ових земаља”, како је то описао неименовани званичник. „Владе и партије посматраћемо кроз њихове потезе, а не њихов однос према исламу.”

Обама је, наводи се, од ступања на дужност био заговорник „новог почетка са исламом”, сугеришући да он није некомпатибилан са демократијом, мада резултати демократских експеримената ове врсте нису ишли на руку интересима САД: исламистички Хезболах у Либану и Хамас у палестинском појасу Газе искористили су управо демократске изборе да уђу у власт или је сасвим освоје. Оба покрета су при том антиамеричка и антиизраелска.

Указује се, међутим, да је могућ и други, турски модел, где доминира происламска, али демократска партија, премда ниједна земља која се последњих месеци нашла у демократском транзиционом вртлогу нема, бар не у целости, оно што има Турска: институционалне кочнице оличене у секуларној армији и јаком судству.

М. Мишић