Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 17. марта – У односима два постојана савезника, Америке и Израела, у току је нешто што се у дипломатији међу пријатељима по правилу избегава: јавна свађа. Због тога се говори о „историјском неспоразуму”, а у неким новинским текстовима и о „највећој кризи у последњих 35 година”.

Провокација је дошла са израелске стране: његово министарство унутрашњих послова је изабрало најгори могући моменат да обелодани планове о изградњи 1.600 израелских домова у источном делу Јерусалима – баш када је у посети био амерички потпредседник Џо Бајден.

Бајден је протестовао (речник је усаглашен са Белом кућом), премијер Нетанијаху се извинио, али само због тајминга, а не и због планова. Уследио је потом непријатни 45-минутни разговор (у четвртак) између израелског премијера и шефице америчке дипломатије. Обамин саветник Дејвид Акселор је израелски потез оценио као „увреду” која подрива деликатне напоре да се стигне до мира у региону, а специјални изасланик Вашингтона за Блиски исток Џорџ Мичел јуче је у знак протеста отказао своју раније заказану посету региону.

Проблем је у томе што поменута насеља треба да буду подигнута изван граница које је Израел имао пре ратне 1967. Колонизација окупиране територије Западне обале стари је проблем, док је изградња у источном делу Јерусалима посебно деликатна због тога што Палестинци претендују да то буде престоница њихове будуће државе.

Са друге стране, Израел пристаје да се о томе преговара, али инсистира да дотле његова сувереност над целим градом не сме да буде оспоравана. Због тога планове за нове куће у источном делу града званично сматра урбанистичким а не политичким питањем, што његови критичари виде као тактику у стратегији да се колонизацијом Јерусалим учини „недељивим”.

Али обелодањивање ових грађевинских намера Америка је схватила као политички шамар и директну саботажу њених најновијих напора да покрене индиректни израелско-палестински дијалог уз своје посредовање и тиме потврди да остаје при великом плану да постигне историјски компромис између две нације који подразумева и стварање самосталне палестинске државе.

То је и део новог приступа Америке муслиманском свету који је Обама најавио у свом великом говору у Каиру, приликом прве посете региону после уласка у Белу кућу. Због тога је његова администрација тражила и комплетно заустављање израелске градње на Западној обали, али се задовољила обећањем Тел Авива да ће увести делимични десетомесечни мораторијум (који не укључује источни Јерусалим).

Напредак ка блискоисточном миру Обамина влада сматра стратешким националним интересом, па није срећна што је у томе главна препрека баш њен главни регионални савезник. Уз то, најновији догађаји америчком председнику компликују и политичку ситуацију код куће: притискању Израела успротивило се јуче тридесетак конгресмена, међу којима је и један број демократа.

Хилари Клинтон је покушала да спусти лопту изјавом да су, упркос текућем неспоразуму, америчко-израелске везе „дубоке и нераскидиве” и да Америка остаје доследан гарант безбедности јеврејске државе. Занимљиво је, међутим, да су амерички Јевреји, од којих је 80 одсто 2008. гласало за Обаму, подељени око тога шта је у најбољем интересу њихове матице.

Наравно, ни овога пута није реч само о билатералним односима – сваки појединачни заплет на Блиском истоку део је ширег проблема. Главни елемент у том ширем проблему данас је Иран, његове нуклеарне амбиције, с једне стране, и његово негирање легитимности постојања Израела, са друге. Кад се узме у обзир да је Техеран савезник радикалног палестинског крила, Хамаса, и да је у пакту са радикалним исламским Хезболахом, постаје очигледно да ништа тамо није једноставно.

Овдашњи критичари Обаминог курса сматрају да је свађа са „лојалним пријатељем” лош потез и наводе да Нетанијаху, који у принципу прихвата идеју палестинске државе, не може да одступи јер је у коалицији са тврдим израелским националистима. Са друге стране, подељени су и Палестинци – Хамас контролише Газу, а умерени Фатах Западну обалу.

Утицајни колумниста „Њујорк тајмса” Томас Фридман данас, међутим, поводом заоштравања са савезником позива да се свађа пренесе на главни терен: на питање шта је најбоље за будућности Израела. При том подсећа на оно што је, као суштинска израелска дилема, већ неко време у оптицају.

Избор је у следећи: да ли жели да буде јеврејска држава, демократска држава, или држава на целој „обећаној земљи” (са Западном обалом)? Реално, вели Фридман, може да изабере само две од три опције: може да буде и јеврејска и демократска, али не са Западном обалом, јер ће у том случају у догледно време у њој бити више Арапа него Јевреја. Ако жели да буде јеврејска са Западном обалом, онда не може да буде демократска. Може да буде демократска и са Западном обалом – али у том случају неће бити јеврејска...

Милан Мишић