Као да нисам нормална, јер поводом истог догађаја осећам и радост и жалост – вајка се познаница. „Пошизела” је због курсних разлика: час осетно расте вредност евра према долару, час је обрнуто, а како у банци има улоге у обе те валуте, истовремено је – и весела и тужна.

У својој располућености није усамљена. Једна од туште и тма жртава глобалних и локалних офанзива против уравнотежености, препоручене и пословицом „чист рачун, дуга љубав”.

Многа, не само индивидуална него и национална, бића нису начисто. Шта више да воле – евро или долар, и шта од осталог што произлази из њиховог клацкања?

У току је, чини ми се, први светски „рачунски рат”, као наставак два ватрена рата (1914–1918. па 1939–1945) и потоњег хладног (1945–1989). Укратко: биланс преживљених глобалних оружаних и идеолошких обрачуна, као и наравоученија из њих, обликује се по детективском геслу за демистификацију великих мистерија – „следи траг новца”.

Испоставља се да се исподогађало „што никад није”. Најдрастичнија потврда те тезе јесте чињеница да први пут у упамтљивој историји сиромашнија земља (Кина) бива највећи купац обвезница дуга (нај)богатије земље (Америке). Такође без преседана: да су једина суперсила демократије и капитализма (Америка) и једина преостала сила на чијем је челу Комунистичка партија (Кина) економски „сијамски близанци”, тако да се говори да ће се те државе устоличити као „двојац” („Група-2”) који ће „глобално тежиште” преместити са Атлантика на Пацифик, и да ће – комбинацијом економског прожимања упркос идеолошкој суревњивости – ударити печат глобалним кретањима овог века.

ЕУ би да се супротстави – с чим се слаже потписник ових редова, који је крстарењем по свету стекао утисак да је, бар у деловима нашег континента, достигнут виши степен склада тржишне конкуренције и социјалне солидарности него у било ком другом региону – таквим сужавањима која је своде на „застарелог актера”. Настоји да се препоручи као модел коме ривали треба да теже а не да га потискују у аранжманима њихове „непринципијелне коалиције”.

Текућа финансијска криза превазилази домете дуго примењиваних правила и испоставља се као „пандемија” чији су домети далекосежнији од налета „свињског грипа”. Прво су поклекле финансијске институције, па порески обвезници, да би сада посрнуле државе, и њихове заједнице, у целини.

Финансијско бојиште је, заправо, постало додатно политичко. После банака на Волстриту и широм планете, готово ланчано „пуцају” и државе. Грчка је, са својим астрономским буџетским дефицитом, тренутно најупадљивији случај.

Ако не буде било снаге за спасавање античке колевке демократије, неће ли „пасти у воду” и пројект за даље, глобално конкурентно, обједињавање Европе, брине се више познавалаца. Да би се оживела европска снага, потребно је идентификовати оне који је слабе.

Они се, по Полу Кругману, америчком добитнику Нобелове награде за економију, налазе у круговима њене „арогантне елите” која је „уобразила”, пренебрегавајући различите локалне околности, да може да створи п јединствену валуту иако за то није била спремна, бар не у целини. Тај редовни коментатор „Њујорк тајмса” претходно је критиковао и америчке приступе, чак и садашње реформаторске, због недовољног уважавања ранијих европских уравнотежавања тржишта и правде.

Као откриће је исти лист изнео, прошлог викенда, да су из њујоршког Волстрита грчким властима дуго стизала упутства како да повећане јавне расходе представе: не као упадање у све већи јавни дуг, него као пословне аранжмане. У међувремену се испоставило и да је Волстрит „дужан ко Грчка”, а да главни глобални проблеми, како тамо истичу, проистичу из курсне политике Кине, која своју монету јуан држи „нереално ниско” да би „наставила извозни експанзионизам по сваку цену”, којим „подрива” традиционалну „евроамеричку финансијску и трговинску доминацију”.

Познаницу, с почетка овог написа, и после свега наведеног, још оптерећује питање – у којој валути да држи уштеђевину? Растерећење могу да јој понуде: како искуства познаника који преживљавају без девиза а са егзистенцијално знатно већим невољама, тако и околности да је у току светски рачунски рат у коме се, углавном, зна само да треба да плати – ко није уопште дужан или је то бар мање од изабраних да буду недужни…