Ни­су сви у кри­зи: ми­ли­о­нер­ска че­тврт Па­са­де­не (Фото: М. Мишић)

Од нашег сталног дописника
Пасадена,  јануара  – Кад негде допутујемо, први саговорници и први извор информација нама новинарима су таксисти. Разлог за то је што су, прво, расположени за разговор, а друго – зато што, причајући са много људи – доста и знају.

Жорж Тахана, који ме је дочекао на аеродрому Лос Анђелеса, није додуше класични таксиста, већ возач „Мјузик експреса”, фирме која се, са флотом луксузних лимузина, бави „превозом по поруџбини” у великим америчким градовима. Да ме из ваздушне луке највећег (али не и главног) града најмногољудније (али не и најпространије) америчке државе превезе до, 60-так километара удаљене вароши Пасадена, ангажовала га је кабловска телевизија „Дискавери”, која је баш тамо ових дана прославила четврт века свог постојања и на то славље – и представљање нових програмских пројеката намењених глобалном гледалишту – позвала и групу новинара са свих меридијана.

Разговор са Жоржом, емигрантом из Сирије, који је Американац већ три деценије, почео сам уобичајеним питањем: како се живи у време кризе. Добро је, одговара – с обзиром на то да је могло да буде и горе. Сачувао је посао у време кад су га многи изгубили. А посла је много мање него што је донедавно било. Главне муштерије, холивудски џет-сет, приређују много мање журки него некад, мање се и снима, па његов велики црни „форд линколн” прелази много мање миља. Дешава се да прође и цео дан без вожње.

А кад је посла мање, мање је и пара. Први пут од како ради у „Мјузик експресу”, Жорж није примио годишњи бонус, нити је фирма приредила божићно окупљање запослених. Али нада се да ће бити боље. и планира да се врати бизнису којим се некад бавио, па одустао: да отвори „ликер стор”, оно што ми зовемо „подрум пића”. Тиме се некад бавио па одустао, добро је онда неко време зарађивао као возач угледне клијентеле, али је на крају закључио да је ипак најбоље бити „свој газда”.

Потврду да су прилике баш такве каквим их је описао мој први калифорнијски саговорник нашао сам већ сутрадан у „Лос Анђелес тајмсу”, који је објавио да је у сектору који је један од највећих послодаваца и важан фактор у локалној економији – оном који се може описати само једном речју: Холивуд – у тек минулој години било чак за 18 одсто мање локалних снимања него у 2008. Не зато што је снимано мање филмова – „индустрији снова” по правилу боље иде у кризним временима – него зато што су филмаџије откриле да им је јефтиније да им камере зује у Канади, или у федералним државама где је радна снага јефтинија, а порези нижи, као што су Нови Мексико, Луизијана или Мичиген.

Док смо улазили у Пасадену, место познато, између осталог и по својим резиденцијалним четвртима у којима су куће милионера, Жорж ми је скренуо пажњу на велики број табли са ознаком „издаје се” у (немилионерској) стамбеној четврти кроз коју смо пролазили на путу до хотела. Некад није било овако, објаснио је. Претходни станари су отишли тамо где су ренте ниже – јер због кризе нису могли себи више да приуште да буду овде.

Криза и у Калифорнији, „златној држави”, која би, да је самостална, са својим бруто производом од 1,8 билиона (хиљада милијарди) долара сигурно била чланица Г-8? У држави у којој су направљени први амерички аутопутеви, у којој су настали чип и персонални компјутер, два изума који су променили цивилизацију, где се у гаражама рађају мултинационални џинови попут „Хјулит Пакарда”, „Епла” и „Гугла”, држави која је еколошки најнапреднија и првој у Америци у којој су мањине (Хиспаници, Азијци и Афроамериканци) већина?

Богами јесте, судећи не само по ономе што ми је из прве руке за пола сата вожње испричао шофер Жорж, него и по мукама калифорнијског гувернера, после Роналда Регана, још једне филмске звезде која је холивудске рефлекторе заменила политичким.

Арнолд Шварценегер, који је у гувернерској палати у калифорнијској престоници, Сакраменту, већ шест година, почетком овог месеца је обелоданио свој предлог буџета од 82,9 милијарди у коме је рупа од – 19,9 милијарди. Како ће да је закрпи, треба да смисли до јуна, када истекне постојећа финансијска година.

Буџетски шкрипац у који је доспео „Терминатор” није иначе нешто ново, али досад није био овако драстичан. Да би избегао банкрот и спречио да Калифорнија, од најнапредније, постане прва америчка „пропала држава”, Шварценегер очекује да му прво помогне Вашингтон, са око 7 милијарди федералних долара. А остало ће да закрпи кресањем трошкова: смањивањем плата и пензија државним чиновницима, мањим издацима за социјалну помоћ и сличним мерама.

Између осталих, треба да смањи и буџетске издатке за државне универзитете – али и за затворе. Од како је 2003. дошао на власт, догодио се наиме неславан обрт: трошкови за државно високо образовање, које је међу најбољима на свету, смањени су за 9 одсто, док су трошкови затворског система (са 170.000 робијаша на 37 милиона становника), порасли за 32 одсто.

Наравно, кад год Калифорнија има неки проблем, то је велика драма, не само због драмских склоности гувернера (из оних на филмском платну Шварценегер је увек излазио као победник), већ због њеног значаја за Америку. По томе што троши више него што има, Калифорнија није иначе ништа другачија од федералне државе, а уосталом, буџетски дефицити су у оба случаја производ истих околности: економске кризе и повећане стопе незапослености (она је у Калифронији већа од националног просека: 12,3 према 10 одсто).

И у једном и у другом случају оно што би проблем решило – повећање пореза – не долази у обзир јер је политички неспроводиво. У Калифорнији је за такву меру потребна недостижна двотрећинска већина у локалном парламенту, па су зато све наде засноване на томе – да ће баш из Калифорније кренути нешто ново што ће бити потребно целом свету, што ће и њеној и свеамеричкој економској локомотиви вратити пуну пару.