Тестирање европске демократије

Италијански премијер Марио Монти обрео се на удару критике политичара широм ЕУ – на власти и у опозицији – због изјаве коју је дао уочи минулог викенда. Монти је у интервјуу недељнику „Шпигл” поручио немачкој влади, а посредно свим владама ЕУ, да будућност заједнице европских држава зависи од „диригованих” потеза влада земаља чланица у правцу смиривања кризе, истичући да би „владе у овом кризном периоду, морале да располажу већим надлежностима да би доносиле виталне одлуке, независно од спремности националних парламената да их подрже.”

Технократа и утицајни члан Билдерберг групе, такозване тајне владе глобалног поретка, Монти није остао усамљен у свом наступу. Подржали су га кључни политичари који стављају функционалност тржишних система изнад демократског начела парламентарне контроле. При том су нагласак ставили на предсказање Монтија да ће, уколико демократско начело парламентаризма остане као доминирајући елемент над технократским стратегијама „спаса”, распад ЕУ постати извеснији од било каквог напретка у правцу далекосежнијих интеграција.

У колу Монтијевих савезника предњаче такозвани леви либерали, представници грађанске левице који су закорачили исувише удесно, односно ка центру. Аустријски канцелар Вернер Фајман и наследници бившег немачког канцелара Герхарда Шредера – тројка на челу Социјалдемократске партије Немачке (СПД), Сигмар Габријел, Франк Валтер Штајнмајер и Пер Шајнбрик – залажу се за, како кажу, фискално срастање европских економија, најпре унутар еврозоне.

Повод заједничкој акцији је подршка плану италијанског банкара, председника Европске централне банке (ЕЦБ) Марија Драгија, по коме би се системи националних банака били стављени под његов надзор. Контрола банкарског пословања, по Драгију, предуслов је за солидарну прерасподелу дугова посрнулих економија и за оздрављење европског тржишта у целини. Европа нема алтернативе, осим ове, опомиње се. За консолидацију тржишних економија преостаје мање од шест месеци, по Драгију, односно непуну годину дана, по Фајману.

Око детаља плана за преброђавање актуелне економске кризе, наравно, ломе се копља. Конзервативне политичке струје, попут владе у Берлину, главни проблем виде у редоследу мера: да ли би најпре требало довести финансије у ред, а потом се окренути решавању проблема галопирајуће незапослености и све радикалнијих мера подрезивања социјалних права?

Из владиног кабинета у Берлину је, тек јуче, стигло упозорење да „план фискалног и економског срастања ЕУ” у садашњем (Драгијевом) облику подстиче инфлацију, а да би у крајњем облику довео до уништења постојећих вредности и залиха капитала – мимо воље и могућности Бундестага да утиче на такав развој.

Плејада мислилаца, хуманиста другачије гледа на ствари: све су гласнији коментари и захтеви за увођење такозване директне демократије којом би бирачима било омогућено да активно саучествују у доношењу виталних одлука у вођењу државних послова.

Немачки филозоф млађе генерације Рихард Давид Прехт запитао се као гостујући коментатор дневника „Зидојче цајтунг” како то да из владиног кабинета сада стиже протест против политике коју је до сада подржавала. „Оно што Меркелова и компанија критикују, до сада је прећутно прихватано... ЕЦБ је откупљивала по ’папреним’ ценама обвезнице презадужених држава – од банака које су претходно обвезнице купиле новцем из кредита ЕЦБ са минималним каматама... Другим речима, порески обвезници су финансирали неконтролисано преливање јавних средстава у систем приватно регулисаног тржишта.”

Филозоф старије генерације Јирген Хабермас запитао се тек прошле недеље у коментару за недељник „Цајт” – „шта се очекује од народа Европе, односно од његових изабраних представника у сазивима европских парламената”.

Хабермас је истакао да би једино, дугорочно и прихватљиво решење за опстанак и напредак ЕУ била нова политичка оријентација држава појединачно или у заједници.

„Уместо Европе коју представљају државници, дипломате и агенти трговине капиталом, требало би преусмерити политичке системе, тако да одражавају вољу грађана – ЕУ може опстати само као заједница у којој би интереси бирача имали приоритет над свим другим приоритетима и интересима”, сматра Хабермас завршавајући своје размишљање цитатом „Ах, Европо!”, који је потекао од немачког филозофа и поете Ханса Магнуса Енценсбергера.

У драми „Пропаст Титаника”, која је као позоришни комад обишла свет, Енценсбергер је, попут Орвела, описао пропаст идеја грађанских слобода и напретка у тада фиктивној, 2006. години.

Милош Казимировић