Од нашег сталног дописника
Вашингтон, јануара – На паркингу локалног супермаркета, пажњу ми је привукао занимљив призор. Старица, не би се рекло да је млађа од 80, до свог „волвоа”, који има аутомобилских година колико и она људских, стигла је полако уз помоћ „вокера”, ослонца са точкићима који се овде могу често видети као помагала онима које ноге издају, али још могу донекле у њих да се уздају. Откључала је врата, на задње седиште ставила прво пластичну кесу са бакалуком, онда спаковала свој ослонац – и села за волан.

Сасвим натенане, испаркирала се са места резервисаног за инвалиде и без велике журбе напустила паркинг.

Следећих дана сам пажљивије загледао возаче у вашингтонском предграђу које полако упознајем. И констатовао да пример који сам поменуо није усамљен: прилично је, на возачком седишту, „старијих грађана”. Возе опрезно, рекло би се некако стегнуто – али возе.

Случајном подударношћу, у сусрет мојој професионалној радозналости овим поводом изашао је пре неки дан „Вашингтон пост”, текстом управо о феномену људи који се, упркос поодмаклом добу, не растају од кључева. Својих аутомобила.

Престонички дневник објашњава да је то генерација која је својевремено, кад је била млада, била та која је допринела да процвета, можда не сасвим типично амерички, али понајвише баш њихов, феномен „сабарбије”, предграђа, насеља средње класе, са кућом, уредном, неограђеном баштом испред ње – и гаражом са два аутомобила.

У центрима великих градова остајао је само бизнис, канцеларије. На ободима су подизани и „молови”, шопинг центри, са робним кућама, бутицима, ресторанима и „мултиплекс” биоскопима, као центри за куповину, али често и целодневни провод. А до њих се, опет, могло само аутомобилима.

У многим насељима нема тротоара – јер нису потребни. Све се завршава аутомобилом, па је тако Америка постала земља која је од кола постала највише зависна. Отуда приврженост старијих возача – а у освиту 21. века, 69 одсто Американаца старијих од 65 година, живело је у предграђима – волану. Јер ако не возе, заробљени су у својим кућама и зависни од других.

Возачку дозволу, као грађанску привилегију коју даје држава, нико не може да им ускрати, ако за то не постоји ваљани разлог. Тај разлог би могао да буде ако добро не виде, али у различитим државама то је различито регулисано. Код два суседа главног града, те разлике су драстичне: у Мериленду вид се обавезно проверава већ после 40. (у надлештву које издаје возачке и саобраћајне дозволе), док је у Вирџинији овакав преглед неопходан тек после 80.

Да ли су стари возачи опасни у овде изузетно густом и динамичном саобраћају, у коме на многобројним „хајвејима” треба држати брз ритам и имати добре рефлексе? Ветерани за воланом кажу да су искусни, да возе само „утабаним стазама”, а да је младеж та која је „безобзирна”.

Љубав Американаца према аутомобилима, и зависност од њих, заиста је велика, али, судећи по најновијим бројкама, није више тако страсна као што је била. Другачије се не може објаснити то што је овдашње тржиште, још највеће на свету (а ускоро ће га претећи кинеско), у 2009. имало један од најтежих периода у последњих 80 година, још од Велике депресије. Продаја је у 2009. опала за више од петину (21,2 одсто).

Како је пре неки дан предочио Листер Браун, познати овдашњи еколог (оснивач два института, „Ворлдвоч” и „Ерт полиси”), лане је у старо гвожђе отишло 4 милиона аутомобила више него што је нових изашло на улице. Са рекордних 250 милиона регистрованих возила, Американци су спали на „само” 246 милиона. С обзиром да их данас има 305 милиона, рачунајући сву децу и све старе, то би дошло као по један ауто на сваког ко је способан да седне за волан (а то се овде углавном може већ од 16 година, а понегде и пре: у Јужној Дакоти већ са 14,5).

Прошле године овде је продато само око 10 милиона возила, што је драматичан пад, ако се узме у обзир да је између 1999. и 2007. продавано по 17 милиона годишње. Та бројка, према Листеру Брауну, никад више неће бити досегнута јер су се променили и Америка и Американци.

Због превеликог броја аутомобила са једне, а урбанизације са друге, уместо да буду фактор мобилности, аутомобили су све чешће превозно средство које је заглављено у саобраћајној гужви. Текућа рецесија ће, затим, како се очекује, оставити трајни психолошки траг: да су времена неизвесности могућа, па многи сада размишљају да ли да уђу у дугорочну финансијску обавезу коју подразумева куповина аутомобила (на кредит или лизинг).

Ни гориво није више долар за галон (3,8 литара) – а бивало је и јефтиније – већ око три долара за онај најјефтинији. А и мењају се навике младе генерације: уместо аутомобила као некад, за дружење су им довољни Интернет и Фејсбук... А што се старих тиче, они остају привржени старој љубави.