Iz časa u čas nam događaji sugerišu da nismo, kao svet i ponaosob, dobro pripremljeni za život i ono od čega nam on zavisi. Ni sportisti za utakmicu, ni političari za državništvo, ni sistemi za zloupotrebe, pa ni svekoliko potomstvo za ono što im prosleđujemo takvi kakvi smo…
Prečesto ispada da je stvarnost – delinkvent. Razarač naših „dobrih namera” poduprtih još boljim programima sadejstva partnerstva i rivalstva.
Izuzetak od te šeme su novi globalni junaci – 33 čileanska rudara, incidentarno zatrpana 700 metara ispod zemlje a koji su se organizovali gotovo po principu „spasa nam nema a propasti nećemo”. Njihov internacionalno uvaženi pisac Arijel Dorfman opisuje tu dramu kao kontru pravilu merenja – koliko je ko pripremljen za život. Njih su, obrazlaže autor esejom (koji zavređuje prevod u celini) u madridskom „Paisu”, i proživljeno i razdoblje pre nego što su se rodili pripremili za ono što ih je snašlo.
Podsećajući na dugu istoriju groznice za zlatom i drugim usrećivanjima iz podzemlja, iz kojih su izrasle mnoge države, Dorfman nudi više povoda za razmišljanje, od kojih izdvajamo četiri: 1. da je mnoge zemlje stvorilo burgijanje po utrobi zemlje; 2. da su tada poslodavci zarad profita gazili osnovna ljudska prava; 3. da su, pri tom, preživljavanja podzemnih udesa, u nedovoljnoj bezbednosti, postala deo DNK Čilea i njegove istorije i 4. da su 33 tamošnja rudara postala i uzdanice dobrog dela čovečanstva koji traži „svoj put postepenog izlaska (iz tmina) na svetlost dana”: jer ako oni odozdo mogu da „izrone” (do Nove godine, kako nadležni obećavaju) to dobrom delu čovečanstva – koji je u mukama „do guše” ali ne i „preko glave” kao pomenuti rudari – budi nade da neće sasvim potonuti.
Ovakve teze nude fantastičnu mogućnost za uspostavljanje veze između lokalnih i globalnih zbivanja. Kao i između napretka i ugrožavanja opstanka. I u skladu s gorkom pošalicom da „mora biti bolje, jer gore ne može biti”. Gotovo u obliku jednačina: prekopavanje planete = prirodni lomovi, jagma za profitom = sadašnja finansijska i socijalna kriza, udesi = jačanje otpornosti na njih, izdržavanje u uslovima nalik beznadežnima = suzbijanju beznađa.
Ma koliko dovitljivost rudara, u pustinji Atakama, i naknadna solidarnost s njima popravljaju sliku o dometima ljudskog roda, nije preporučljivo da se krene putem na kome su oni postali simboli univerzalne izdržljivosti. Umesto ushićenja zbog sreće u nesreći, bolje je ne izazivati nesreće. Za to je, nesumnjivo, neophodno – poboljšati uslove rada, makar toliko da bezbednost zaposlenih ne bude manje garantovana od zarade poslodavaca.
Ali, potrebno je i više od navedene poželjnosti. S obzirom na to da se ona mnogo više proklamuje nego što se ostvaruje, treba biti spreman da se odoli njenom izneveravanju.
Iz Dorfmanovog eseja proizlazi da – treba uvažiti proživljeno. Jer se potvrdilo da i kad izgleda da nam spasa nema, propasti ne moramo.
Najvažnije je – priviknuti se na neizbežnosti. Pa da – makar povremeno – prihvatimo život kao trenera, bar onoliko koliko verujemo da možemo, po sopstvenom nahođenju, da ga istreniramo.
U svekolikim iskušavanjima – od ličnog digniteta do teritorijalnog integriteta – na pretek je testova spremnosti za takva premeravanja odnosa između podesnog nam i stvarnog. Pri čemu se čini neophodnim da ispoljimo bar nešto od realizma iskazanog u najnovijem fudbalskom nadmetanju sa Slovencima: računali smo na pobedu da bismo, s obzirom na kretanja na terenu, bili prezadovoljni i remijem.
Nerešen rezultat ne sprečava, pak, da se u politici napetost produži unedogled. Kao u igri gde dve strane mogu da se, bezbrojnim nastavcima, nadmeću – bacanjem u koš…

Momčilo Pantelić