Из часа у час нам догађаји сугеришу да нисмо, као свет и понаособ, добро припремљени за живот и оно од чега нам он зависи. Ни спортисти за утакмицу, ни политичари за државништво, ни системи за злоупотребе, па ни свеколико потомство за оно што им прослеђујемо такви какви смо…
Пречесто испада да је стварност – делинквент. Разарач наших „добрих намера” подупртих још бољим програмима садејства партнерства и ривалства.
Изузетак од те шеме су нови глобални јунаци – 33 чилеанска рудара, инцидентарно затрпана 700 метара испод земље а који су се организовали готово по принципу „спаса нам нема а пропасти нећемо”. Њихов интернационално уважени писац Аријел Дорфман описује ту драму као контру правилу мерења – колико је ко припремљен за живот. Њих су, образлаже аутор есејом (који завређује превод у целини) у мадридском „Паису”, и проживљено и раздобље пре него што су се родили припремили за оно што их је снашло.
Подсећајући на дугу историју грознице за златом и другим усрећивањима из подземља, из којих су израсле многе државе, Дорфман нуди више повода за размишљање, од којих издвајамо четири: 1. да је многе земље створило бургијање по утроби земље; 2. да су тада послодавци зарад профита газили основна људска права; 3. да су, при том, преживљавања подземних удеса, у недовољној безбедности, постала део ДНК Чилеа и његове историје и 4. да су 33 тамошња рудара постала и узданице доброг дела човечанства који тражи „свој пут постепеног изласка (из тмина) на светлост дана”: јер ако они одоздо могу да „изроне” (до Нове године, како надлежни обећавају) то добром делу човечанства – који је у мукама „до гуше” али не и „преко главе” као поменути рудари – буди наде да неће сасвим потонути.
Овакве тезе нуде фантастичну могућност за успостављање везе између локалних и глобалних збивања. Као и између напретка и угрожавања опстанка. И у складу с горком пошалицом да „мора бити боље, јер горе не може бити”. Готово у облику једначина: прекопавање планете = природни ломови, јагма за профитом = садашња финансијска и социјална криза, удеси = јачање отпорности на њих, издржавање у условима налик безнадежнима = сузбијању безнађа.
Ма колико довитљивост рудара, у пустињи Атакама, и накнадна солидарност с њима поправљају слику о дометима људског рода, није препоручљиво да се крене путем на коме су они постали симболи универзалне издржљивости. Уместо усхићења због среће у несрећи, боље је не изазивати несреће. За то је, несумњиво, неопходно – побољшати услове рада, макар толико да безбедност запослених не буде мање гарантована од зараде послодаваца.
Али, потребно је и више од наведене пожељности. С обзиром на то да се она много више прокламује него што се остварује, треба бити спреман да се одоли њеном изневеравању.
Из Дорфмановог есеја произлази да – треба уважити проживљено. Јер се потврдило да и кад изгледа да нам спаса нема, пропасти не морамо.
Најважније је – привикнути се на неизбежности. Па да – макар повремено – прихватимо живот као тренера, бар онолико колико верујемо да можемо, по сопственом нахођењу, да га истренирамо.
У свеколиким искушавањима – од личног дигнитета до територијалног интегритета – на претек је тестова спремности за таква премеравања односа између подесног нам и стварног. При чему се чини неопходним да испољимо бар нешто од реализма исказаног у најновијем фудбалском надметању са Словенцима: рачунали смо на победу да бисмо, с обзиром на кретања на терену, били презадовољни и ремијем.
Нерешен резултат не спречава, пак, да се у политици напетост продужи унедоглед. Као у игри где две стране могу да се, безбројним наставцима, надмећу – бацањем у кош…

Момчило Пантелић