Кен Ливингстон (63), два пута узастопце (од 2000. године) на месту градоначелника Лондона, кандидовао се поново за првог човека британске престонице на изборима заказаним за 1. мај.

Уз поклич да неће поновити грешку Тонија Блера, који је пред свој реизбор за премијерску функцију имао обичај да говори како се „неће такмичити за исти положај”, што га је „чинило слабим”, кандидат Лабуристичке партије је јасно ставио до знања да силно жели још једном да се нађе на услузи Лондонцима уз чију помоћ ће се свесрдно залагати за „чистију и зеленију” престоницу. У том смислу акценат своје кампање ставио је у функцију беспоштедне борбе за очување животне средине, у складу са споразумом из Кјота чији је, иначе, велики поборник.

Међу десет пријављених за фотељу градоначелника, уз Бориса Џонсона, иза кога стоји јака конзервативна партија Торијеваца, највећи фаворит је, показују све досадашње анкете, управо Ливингстон. Што је дан одлуке ближи, а како преноси штампа, ова два несумњиво најжешћа такмаца стално се смењују на првом месту.

Али за разлику од осталих, Ливингстону се у јавности последњих дана подмећу неки греси не би ли тако почетком маја изгубио столицу у Градској већници с погледом на Темзу. На њих „црвени Кен” (надимак који је стекао због, како кажу, неких својих левичарских изјава) вешто одговара.

Прво су му нашли да има ванбрачно дете. А када је актуелни градоначелник одговорио да за тог његовог сина знају сви рођаци и блиски пријатељи, поједини таблоиди бацили су се у дубље проучавање његовог приватног живота.

На озлојеђеног Ливингстона – који, откако се „бацио” у политику (уз остало, био је и члан британског Парламента) упорно настоји да свој приватни живот држи подаље од јавности – пала је анатема да је из везе са три различите жене „направио” петоро деце.

На питање новинара Би-Би-Сија, „плаши ли се он да би тај податак могао шокирати неке људе, посебно оне потенцијалне гласаче који траже у лику градоначелника човека без иједне „мрље”, инсинуирани „развратник” мирно одговара.

„Новинари завирују у мој живот већ пуних 40 година. И нико досад није пронашао ништа неморално и прљаво што је у вези с мојим именом. Немам разлога ништа да кријем па ни то да са партнерком Емом Бил имам двоје мале деце, две одрасле кћерке са једном другом женом и сина са још једном.”

Када прозивка на љубавном плану није, како су неки очекивали, избацила из колосека „креатора” прве обавезне таксе од пет фунти (данас осам фунти) за моторизоване возаче који улазе у сам центар Лондона (што су касније преузеле бројне градске владе европских држава) – протурена је вест да је прихватајући једну донацију током претходне кампање (2004. године) заправо примио мито.

Уз ограду да је сума од 30.000 фунти, на колико гласи инкриминисани чек, својевремено уручена једном Ливингстоновом блиском сараднику усред градског паба заправо отишла у касу лабуриста, новинар, чије закаснело откриће преноси „Инвнинг стандард”, подвлачи да то нимало не оправдава актуелног градоначелника који тврди да „нема појма” ко је био анонимни спонзор.

Реч је, тврди штампа, о мултимилионеру Шераду Пателу, филмском магнату и спретном предузетнику, који већ петнаестак година покушава да на једној локацији на северозападној страни Лондона подигне забавни парк вредан 120 милиона енглеских фунти. Будући да су пропала сва настојања да убеди челнике општине Брент, на чијем земљишту је замислио да сагради велелепни „азијски центар”, предузимљиви Пател окренуо се Ливингстону скромним прилогом не би ли га придобио за своју визију.

Као један од доказа за примопредају тајног чека, „да градоначелник мало прогура целу ствар”, а који је по признању Патела гласио на име његове жене као великог обожаваоца Ливингстона, штампа наводи компјутерску размену и-мејлова појединих његових сарадника.

Кен Ливингстон – који је прву утакмицу за градоначелника Лондона (маја 2000) изгурао сам, као независни кандидат, напуштен од партијских колега који су се тада определили за другог члана – овога пута дебело се ослонио на своју странку.

Тако је на све нападе у недавном интервјуу за Би-Би-Си Лондон поручио неверним Томама да је „целокупну кампању за други мандат (2004) водила Лабуристичка партија, која је и располагала свим средствима и донацијама”.

Ливингстон каже да тада једноставно није „желео да зна” ко ће све и колико подупрети његов реизбор.