Uoči dolaska u Beograd austrijski državni sekretar za ministerijalnu upravu i reformu državne administracije Andreas Šider iskoristio je priliku da podvuče značaj putovanja – naglasivši da je reč o prvoj zvaničnoj poseti Beogradu jednog austrijskog člana vlade, od formiranja nove vlade u Srbiji. Uoči odlaska, juče, sabrao je utiske u razgovoru za „Politiku”.

Državni sekretar u rangu ministra, Šider nije okolišao da uputi pohvale srpskom domaćinu i građanima srpske prestonice: „U Beogradu se, bukvalno, oseća prisustvo evropskog duha i opredeljenja... Srbija je na pravom putu.”

Kurtoazna retorika, u duhu bečke diplomatije, ipak, nije dala objašnjenje – šta je navelo visokog austrijskog političara i uticajnog funkcionera vladajuće Socijaldemokratske partije (sekretar za međunarodne odnose) da se četiri nedelje uoči parlamentarnih izbora zaputi u Beograd?

Zvanično obrazloženje – razgovori sa ministrom za državnu upravu i lokalnu samoupravu Milanom Markovićem o saradnji dve zemlje u oblasti školovanja kadrova državne uprave – moglo bi se prihvatiti kao jedan od povoda, nikako kao uzrok posete. To je gost iz Austrije potvrdio: „Bilo mi je bitno da se na licu mesta uverim, kakvo raspoloženje (prema EU) vlada uoči parlamentarne rasprave o ratifikaciji SSP-a... Nameravam da prenesem zapažanja evropskim kolegama. Posle ratifikacije Sporazuma u Srbiji, članice EU takođe će morati da ratifikuju Sporazum, u najkraćem roku... Ako Brisel ističe da je pristupanje Srbije EU pitanje vremena, mi dodajemo da taj proces mora biti ubrzan.”

Konstatujući da „neki faktori” koče evrointegracije Srbije, pozivajući se pri tom na nedovoljnu spremnost Beograda da sarađuje sa Hagom, Šider je rekao: „Hapšenjem Radovana Karadžića Srbija je pružila validan dokaz da u potpunosti sarađuje sa Hagom... Mojom posetom mi (Austrija) jasno stavljamo do znanja kakav je naš zvanični stav – Srbija vrlo ozbiljno shvata tu obavezu.”

Na pitanje, koliko bi drugi faktori mogli da utiču na evrointegracije Srbije – neraspoloženje nekih članica EU prema srpskom naumu da zatraži mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova, kao i insistiranje Srbije na nastavku pregovora o budućnosti Kosova – Šider je istakao da je Austrija, u skladu sa svojom ustavnom definicijom neutralnosti, privržena načelu da se sporovi rešavaju pregovorima: „Čini mi se, međutim, da ni Evropa, ni svetska zajednica nemaju prave instrumente da bi podsticale ove procese... U prošlosti se nije uvek reagovalo na pravi način... To je dovelo do otvaranja novih konfliktnih žarišta.”

Okrećući se događanjima na Kavkazu, pri tom ne osporavajući „izvesne paralelnosti sa događanjima u drugim regijama”, Šider je kritikovao Gruziju, Rusiju i Zapad: „Predsednik Sakašvili ne bira uvek najbolje opcije za svoju zemlju. Upustio se u vojnu provokaciju na račun (štetu) žitelja Osetije... Rusiji je ta provokacija bila dobrodošla. Ipak, mora se shvatiti da ovaj konflikt ne sme da posluži kao opravdanje za zatezanje odnosa sa Moskvom. Nema bezbednosne arhitekture bez Rusije. Ona se može graditi samo na temeljima uzajamnog poverenja. Takve temelje podriva strategija Zapada da postavlja raketne baze, jednu za drugom, pred vrata Rusije.”

„Okrećući se, na kraju, pitanju kako bi aktuelni konflikti mogli da budu rešeni, Šider je zaključio da su pregovori jedino rešenje. Ma koliko dugo trajali: „Dužina pregovora ne bi smela da se ograničava. To najbolje pokazuje primer Južnog Tirola (austrijske pokrajine pripojene Italiji 1918. godine). Posle dugih konfrontacija i netrpeljivosti (od 1918. do šezdesetih godina prošlog veka), rešenje je nađeno u pregovorima između Rima, Bolcana i Beča, koji su trajali pune tri decenije.”