Уочи доласка у Београд аустријски државни секретар за министеријалну управу и реформу државне администрације Андреас Шидер искористио је прилику да подвуче значај путовања – нагласивши да је реч о првој званичној посети Београду једног аустријског члана владе, од формирања нове владе у Србији. Уочи одласка, јуче, сабрао је утиске у разговору за „Политику”.

Државни секретар у рангу министра, Шидер није околишао да упути похвале српском домаћину и грађанима српске престонице: „У Београду се, буквално, осећа присуство европског духа и опредељења... Србија је на правом путу.”

Куртоазна реторика, у духу бечке дипломатије, ипак, није дала објашњење – шта је навело високог аустријског политичара и утицајног функционера владајуће Социјалдемократске партије (секретар за међународне односе) да се четири недеље уочи парламентарних избора запути у Београд?

Званично образложење – разговори са министром за државну управу и локалну самоуправу Миланом Марковићем о сарадњи две земље у области школовања кадрова државне управе – могло би се прихватити као један од повода, никако као узрок посете. То је гост из Аустрије потврдио: „Било ми је битно да се на лицу места уверим, какво расположење (према ЕУ) влада уочи парламентарне расправе о ратификацији ССП-а... Намеравам да пренесем запажања европским колегама. После ратификације Споразума у Србији, чланице ЕУ такође ће морати да ратификују Споразум, у најкраћем року... Ако Брисел истиче да је приступање Србије ЕУ питање времена, ми додајемо да тај процес мора бити убрзан.”

Констатујући да „неки фактори” коче евроинтеграције Србије, позивајући се при том на недовољну спремност Београда да сарађује са Хагом, Шидер је рекао: „Хапшењем Радована Караџића Србија је пружила валидан доказ да у потпуности сарађује са Хагом... Мојом посетом ми (Аустрија) јасно стављамо до знања какав је наш званични став – Србија врло озбиљно схвата ту обавезу.”

На питање, колико би други фактори могли да утичу на евроинтеграције Србије – нерасположење неких чланица ЕУ према српском науму да затражи мишљење Међународног суда правде о легалности проглашења независности Косова, као и инсистирање Србије на наставку преговора о будућности Косова – Шидер је истакао да је Аустрија, у складу са својом уставном дефиницијом неутралности, привржена начелу да се спорови решавају преговорима: „Чини ми се, међутим, да ни Европа, ни светска заједница немају праве инструменте да би подстицале ове процесе... У прошлости се није увек реаговало на прави начин... То је довело до отварања нових конфликтних жаришта.”

Окрећући се догађањима на Кавказу, при том не оспоравајући „извесне паралелности са догађањима у другим регијама”, Шидер је критиковао Грузију, Русију и Запад: „Председник Сакашвили не бира увек најбоље опције за своју земљу. Упустио се у војну провокацију на рачун (штету) житеља Осетије... Русији је та провокација била добродошла. Ипак, мора се схватити да овај конфликт не сме да послужи као оправдање за затезање односа са Москвом. Нема безбедносне архитектуре без Русије. Она се може градити само на темељима узајамног поверења. Такве темеље подрива стратегија Запада да поставља ракетне базе, једну за другом, пред врата Русије.”

„Окрећући се, на крају, питању како би актуелни конфликти могли да буду решени, Шидер је закључио да су преговори једино решење. Ма колико дуго трајали: „Дужина преговора не би смела да се ограничава. То најбоље показује пример Јужног Тирола (аустријске покрајине припојене Италији 1918. године). После дугих конфронтација и нетрпељивости (од 1918. до шездесетих година прошлог века), решење је нађено у преговорима између Рима, Болцана и Беча, који су трајали пуне три деценије.”