Veliki skup pristalica ruskog premijera Vladimira Putina biće održan 23. februara u Moskvi, ispred Kremlja, na Dan odbrane domovine, a u znak podrške Putinovoj kandidaturi na predsedničkim izborima 4. marta, saopštio je juče direktor te kampanje režiser Stanislav Govoruhin. „Pripremamo demonstracije pod nazivom: ’Branimo našu domovinu!’“, rekao je agenciji Interfaks Govoruhin. On je dodao da se očekuje dolazak 200.000 premijerovih pristalica, kao i da će biti zatražena dozvola da skup bude održan na trgu Manjež.

Ruska opozicija redovno traži dozvolu za održavanje protesta na trgu Manjež, na ulazu na Crveni trg, ali vlasti to odbijaju. Dozvola ruskog predsedništva je neophodna za svako okupljanje na tom mestu.

* * *

Skup na Manježnoj, na svega nedelju dana pred izbore (4. marta), trebalo bi da bude završnica predsedničke kampanje koju vodi Putin. On se do sada, uglavnom, nije pojavljivao na ovakvim manifestacijama, ali je malo verovatno da će propustiti priliku da se u tako važnom trenutku obrati biračima. Ovo je važno, između ostalog, i stoga što je, prema ispitivanjima javnog mnjenja, njegova pobeda u prvom krugu na samoj ivici ostvarivosti (52 odsto).

I dok se u Rusiji i vlast i opozicija pripremaju za „završni udarac”, svet je i dalje u nedoumici koji ishod je prihvatljiviji: pobeda Putina ili njegov poraz. Kako navodi Entoni Salvija, bivši savetnik u administraciji američkog predsednika Ronalda Regana, kada je u pitanju stav Vašingtona, ta nedoumica je još oštrije prisutna. Ide toliko daleko da je za SAD čak prihvatljivija pobeda Genadija Zjuganova, lidera Komunističke partije Ruske Federacije (KPRF), nego aktuelnog premijera.

Salvija u jednom svom tekstu u „Džeruzalem postu” podseća da se Putin, do sada, pokazao kao jedan od najozbiljnijih američkih saveznika. Videlo se to prilikom terorističkog napada na zgrade Svetskog trgovinskog centra u Njujorku (2001), zatim pristankom na snabdevanje američkih vojnika u Avganistanu neophodnim potrepštinama preko ruske teritorije, čime je izbegnuta mogućnost da se ovi u jednom trenutku nađu u bezizlaznoj situaciji, kao i integriranjem Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju, a time i u svetsku ekonomiju.

„Crveni Kremlj teško da bi bio spreman na sve pomenuto”, zaključuje Salvija.

Očigledna neracionalnost razmišljanja u Vašingtonu jasno ukazuje na pravi problem: SAD sebi, jednostavno, ne mogu da dozvole da budu svrgnute sa trona prve svetske sile. A pretnje u tom smislu dolaze, jednako, iz Rusije i iz Kine. Procena u Vašingtonu je da ova ruska, trenutno, ima veću težinu. Ne samo zbog mogućeg gubljenja pomenutog statusa, već više iz straha od razbijanja davno utemeljene američke iluzije da je oblik demokratije koji tamo vlada, a koji je zasnovan na postulatu da i „običan prodavac novina može jednoga dana da postane šef države”, jedini i – neprikosnoven.

Stav Vašingtona zasnovan je i na shvatanju da komunisti u današnjoj Rusiji ne mogu državu da vode jednako efikasno kao Putin. Kao i da bi obnavljanje ideološke matrice – kapitalizam protiv komunizma – prevaziđene pre dvadesetak godina raspadom SSSR-a, povoljno uticao na podizanje morala na domaćem terenu. U SAD slom sovjetske države vide kao svoju najvažniju stratešku pobedu. U skladu sa time, Zjuganovljevi komunisti svakako bi predstavljali manji zalogaj.

Po svoj prilici, u Rusiji bi taktika cepanja države, primenjena na bivšu Jugoslaviju, teško imala valjan efekat. Jednako kao i taktika „narandžaste revolucije”, primenjena u Ukrajini, koja se pokazala i jalovom i kratkog daha. Sem toga, eventualni pravi trenutak za takvo delovanje (kasne godine vladavine prvog ruskog predsednika Borisa Jeljcina) nepovratno je propušten. Da ne pominjemo činjenicu da trenutno ni u SAD mnogima ne cvetaju ruže.

Pobeda Putina na martovskim izborima je, po svemu, izvesna. Da li će ona biti rezultat već prvog kruga glasanja, ili će se tražiti i drugo izjašnjavanje, svakako nije bez značaja, i sigurno će uticati na imidž novog predsednika, barem van granica zemlje. Ali ako je već tako, onda je pomalo čudno da Vašington sebi unapred, i reklo bi se bez istinske potrebe, od tog pobednika stvara neprijatelja. Biće da je politika ozbiljnih kontakata na relaciji Zapad–Istok, koju primenjuju Evropljani, u tom smislu vidno pragmatičnija i, za sada – uspešnija.