Ево нас у 2050. години. Амерички председник је мртав, потпредседник је поднео оставку. После понижавајућег пораза који су САД претрпеле од Ирана, и нове фазе велике економске кризе, Америка је на ивици хаоса. Америчка армија преузима власт.

Не ради се о сценарију за научнофантастични филм већ о измишљеним мемоарима потпуковника америчког ратног ваздухопловства Чарлса Данлепа, мемоарима који су још пре 30 година требали да упозоре Пентагон до чега све може да доведе потпуна професионализација војске, њено затварање унутар себе и гетоизација одбрамбених питања. Наиме, потпуковник Данлеп је још тада сматрао да су америчке оружане снаге продрле у скоро све важне сегменте америчког друштва и да то води неизбежној политизацији војске. Преузимајући све већи број одговорности, које нормално спадају у надлежност владе, армија добија и све важнију политичку улогу. За то време, апсорбована својим новим цивилним задацима, мировним мисијама широм света, америчка војска је запоставила своју војну обуку и када се нашла суочена са иранским изазовом била је једноставно неспособна да се одупре иранској армији у њеном походу на земље Залива.

Текст је, дакле, написан пре 30 година за Национални ратни колеџ у Вашингтону и очито се није свидео шефовима потпуковника Данлепа, па је сироти потпуковник одмах добио нову дужност у Кенији, одакле је требало да прати збивања у Сомалији. Но, каријера му се затим брзо завршила. Дрзнуо се да гласно размишља превише футуристички. А то ни у Пентагону не праштају.

У САД је протеклих неколико година на Интернету све врвело од гласина да се опет уводи војна обавеза, иако амерички политичари с презиром говоре о војној обавези као о реликту из периода хладног рата, док за европске војне обвезнике кажу да су недовољно обучени и лоше опремљени те зато и неспособни за ангажовање. Пентагон је одувек храбрио чланице НАТО-а да укину обавезно служење војног рока. САД су војну обавезу укинуле пре крај рата у Вијетнаму 1973. године, што је великим делом била последица критика на политичке замерке због социјалне и расне неједнакости при регрутовању војника за слање у Вијетнам.

Је ли онда и време професионалних армија, на неки начин, изазов за јачање елитизма војних структура, за неку врсту самоизолације оружаних снага или развој технологије и демократије укида војни рок онакав какав смо познавали? Могу ли професионалне војске бити и политичка опасност? Зашто су неке западне армије одавно прешле на потпуно професионални систем, а неке нису и немају намеру?

Можда ниједан рат није покренуо питање потпуне професионализације оружаних снага као што је то била „Пустињска олуја“ 1991. године. Застарелост ирачке војне опреме, застарелост ирачке тактике и недовољна обученост ирачких војника довели су до потпуног слома ирачке копнене војске за само неколико сати. Поуке, које су се извукле из тог сукоба гласиле су да врхунским оружјем могу да рукују само врхунски професионалци. После „Пустињске олује“ 1991. о потпуној професионализацији војске почели су да размишљају и Французи и Италијани. Британци и Американци одувек у време мира имају потпуно професионалне армије, баш као и Канада и Луксембург. Све остале државе НАТО-а, укључујући и нове чланице алијансе које су раније биле у Варшавском пакту, користиле су општу војну обавезу да би у време хладног рата попуниле своје армије. Од пре неколико година, међутим, војну обавезу укинуле су Белгија, Француска, Мађарска, Холандија, Португалија, Шпанија, Чешка, Италија, Литванија, Румунија, Словачка, Бугарска, Словенија...

Свака од тих држава имала је своје разлоге за укидање војне обавезе. Геополитички фактори одиграли су у томе одређену улогу. За нове чланице НАТО-а заштита коју имају у савезу умањује потребу за великим бројем регрута. Нови војни задаци у мировним мисијама у свету значе да се тамо могу да шаљу само добровољци–професионалци, а никако регрути. Борба против тероризма захтева много обученије војнике с дужим стажом у јединицама него што имају регрути.

Поред тога, одлуци да се пређе на потпуно професионалан начин попуне оружаних снага допринеле су и амбиције да се војска трансформише и због фундаменталних промена у начину како се воде модерни ратови: савремени информациони системи, високе технологије. Због тога обични регрути и не стигну да за време редовног војног рока овладају тим модерним системима. Но, ако би се војни рок продужио то не би политички било популарно и то политичари не би прихватили.

С друге стране, промене у свету довеле су и до слабљења легитимности војне обавезе, јер је она била готово општа у време хладног рата. Сматрала се неком врстом грађанске обавезе. Али, како су државе бројчано смањивале своје армије, тако је падао и број регрута потребних за попуњавање њихових редова. На крају је позивано тако мало младића дораслих за војску, да је регрутација почела да се чини неправедном. У таквој ситуацији у неким земљама Европе, омладина је убрзо изгубила веру увојну обавезу као институцију државног живота.

На пример, све док Шпанија није укинула војну обавезу, око 75 одсто младића дораслих за војску одбијало је да иде у касарне из политичких и верских разлога. У бившим комунистичким земљама, отворено избегавања војне обавезе и трошкови принуде на њено извршење постали су били озбиљан проблем. У свим земљама је била нагло опала подршка јавности систему опште војне обавезе, што је утицало на то да и подршка војсци доживи исту судбину.

Наравно, све државе НАТО-а ипак нису потпуно укинуле редовно служење војног рока: Немачка, Грчка , Турска... Немци не желе да одступе од свог мешовитог модела: војници на редовном одслужењу војног рока, официри и подофицири и војници по уговору. Наиме, Немци сматрају да због своје прошлости војска мора да има везу с народом, управо зато да не би дошло до претварања војске у неку врсту преторијанске гарде у служби владајуће политике. Иако и у Немачкој има дискусија да ли је потребно прећи на потпуно профи систем попуне оружаних снага, социолози сматрају да је за Немачку и због традиције, а и због прошлости војске, боље да се задржи стари мешовити систем.

На крају, питање јесте да ли се сви проблеми одбране, па и ратовање, могу препустити само групи добро обучених професионалаца. Зависи од процене колико дуго и каквог интензитета нека земља намерава да води рат. Имате ли резервни састав војника довољно велики и обучен да прихвати терет дужег рата?

У неким ранијим временима, Швајцарци, Швеђани и Југословени су идеју о масовном отпору претворили у неку врсту уметности. Релативно мала армија обучавала је масовну резерву и то је код Швеђана и Швајцараца било чак и релативно јефтино. Идеја о народној одбрани традиционално је привлачила левицу и таква је политика отклањала могућност државног монопола над насиљем, тешко ћете наметнути полицијску владу у земљи где свако домаћинство има оружје. Истина, чисто интелектуална парадигма грађанске армије не постоји, а највероватније и не може да постоји у пракси. Професионалци су потребни да би управљали сложенијим борбеним системима. Пилоти су увек професионалци. Ако прегрупишете авионе, тада морате да заштитите ваздушни простор, ако прегрупишете тенкове, тада морате да заштитите радионице, бензинске пумпе, а све то значи заштитити их од непријатељске професионалне армије. Долазите тако опет на ниво судара профи против профија.

Мирослав Лазански