Двоструки вето, Кине и Русије, на резолуцију Савета безбедности УН о Сирији одложио је, у најмању руку, напредовање такозваног арапског пролећа – према далеком истоку, оцењују коменататори водећи светских медија. Наглашавају да ветом није одложена само демократизација сиријског друштва, већ и план да се успори нагло уздизање Кине у ранг водеће светске силе, односно осујети раст стратешког значаја њеног потенцијалног партера – Русије.

Као доказ да су промене у Сирији планиране као пројект којим би се остварили амбициознији планови Запада – наум да се у позној епохи економско политичке доминације обезбеди наставак примата – намећу се новији иступи западне дипломатије у контактима са званичном Кином.

Немачка канцеларка Ангела Меркел покушала је у прошлонедељној посети Кини да ступи у контакт са критичарима режима у Пекингу, стављајући до знања где су границе немачко кинеског разумевања. Са друге стране, непосредно пред гласање о Сиријској резолуцији у Савету безбедности УН, амерички сенатор Џон Мекејн је у разговору са замеником кинеског министра спољних послова Џанг Џиђуном запретио: „Свима сам рекао, кажем и вама – арапско пролеће стиже и у Кину!“

Пут арапског пролећа ка Кини водио би преко Блиског и Средњег истока. Наум о смиривању Пекинга на нивоу „разумне и прихватљиве светске позиције“ заснован је на плану САД да се применом опробане стратегије Пакс американа у арапским земљама (елегантнији израз за архајски принцип доминације – завади, па владај) обезбеди контрола друштвено политичког развоја у региону и тиме утиче на расподелу енергетских ресурса – да се успори напредак кинеске привреде. По замисли стратега Вашингтона, био би аутоматски осујећен раст политичког утицаја Кине у свету.

Ако је покушајем изгласавања резолуције СБ о Сирији рукавица изазова бачена Кини, погодила је, најпре, Русију. Москва је била принуђена да реагује, не би ли обезбедила последње преостало политичко-стратешко упориште у нафтној регији света. Непосредно после стављања вета на резолуцију, шеф руске дипломатије Сергеј Лавров је појаснио да Русија, за разлику од Запада, не прејудицира решење за Сирију: „...у Савету безбедности УН предлаже се да се уђе у грађански рат приклањајући се једној страни.“ Лавров је подсетио да иницијатива Арапске лиге из новембра прошле године јасно каже да национални дијалог, без икаквог мешања споља, треба да укључи све стране у Сирији, без прејудицирања резултата дијалога.

Учесници међународне Безбедносне конференције у Минхену, одржане уочи и за време минулог викенда, оценили су, збирно, да је Москва својим држањем по питању сиријског проблема обезбедила наставак свог утицаја у Сирији, без обзира на исход грађанских немира: „Русија ће уложити напоре да утиче на мирну промену структура власти у Сирији, тиме обезбедити примат код нових власти у Дамаску – неће доћи у искушење да буде окарактерисана као ,издајник’ режима Башара ал Асада“, проценио је немачки министар спољних послова Гвидо Вестервеле.

Став и позиција Русије у односима са Сиријом, оцењују светски аналитичари, извесно ће утицати и на позицију Москве у преговорима са Западом о ракетном штиту: „Уколико Запад буде принуђен на уступке, то не би било на уштрб Европе – нуклеарни арсенали на Старом континенту би одслужили и отишли у историју“, закључује хамбуршки „Цајт“.